Patriotizam, fudbal i selektor

Patriotizam je voće čudnovato – bez problema uspeva u različitim klimatskim uslovima. U Americi ga, primera radi, konzumiraju svakoga dana u povećim količinama – poput hamburgera i pomfrita. Na kraju krajeva, patriotizam je sastavni deo američkog načina života. Na Balkanu je situacija malo složenija pa se patriotizam često pominje u dijametralno suprotnim kontekstima. Jedni ga smatraju blažim oblikom nacionalizma – nasuprot šovinizmu koji se, po istoj logici, tumači kao preterani izliv nacionalnih osećanja. Drugi ga opet izjednačavaju s nacionalizmom – ali pritom i nacionalizam izjednačavaju sa šovinizmom pa na koncu izlazi da je i šovinizam u istoj ravni sa patriotizmom. Uostalom, koliko ljudi toliko i ćudi – odnosno patriotizama.

Uzmimo na primer podvrstu pod nazivom lokal patriotizam. Za razliku od „globalnog” rodoljublja, patriotizam lokalnog tipa podrazumeva preterani stepen zaljubljenosti u konfiguraciju vlastite avlije. Kada, recimo, farmer iz zapadne Oklahome više ljubi hektar sopstvenog neobradivog kamenjara negoli celokupnu raskoš severne Kalifornije. Ili kada Miroslav Ilić peva: „Ali metar moga sela Amerika cela”, s tim što se u pomenutim stihovima manje-više potencira lokal patriotizam u sprezi s patriotizmom megalomanije. A to je već trusno područje mešanja lažnog i forsiranog patriotizma.

Zato je ipak bolje potražiti pomoć prijatelja „Vujaklije” koji kaže da patriotizam označava ljubav prema otadžbini, iliti rodoljublje. Pošto se danas ljubav u većini slučajeva meri količinom novca, onda se i patriotizam sve više promatra kroz monetarne naočare. Tako ispada kako su danas istinski rodoljubi zapravo biznismeni (čak i oni kontroverzni), odnosno preduzetnici i tajkuni raznih fela, koji patriotski pelješe isključivo na domaćem terenu. Stoga bi se kao dodatni empirijski pokazatelj patriotskih osećanja domaćih biznismena mogla uzeti praksa umetanja imena države Srbije u naziv privrednog subjekta. Uostalom oslušnite i sami kako zvuči Srbijanska trikotaža ili Združene šećerane Srbije iliti Srpska industrija mesnih prerađevina. Nevolja je jedino u tome što država Srbija za takvu vrstu (lingvističkog) patriotizma naplaćuje taksu od cirka 465.110 dinara, što bi u prevodu značilo da i kod otadžbine više nema džabe.

Mada nije sve ni u parama. Dokazao je to predsednik fudbalskog saveza Tole Karadžić kada je za navodno sitne novce doveo iskusnog Dika Advokata na mesto selektora reprezentativne momčadi. Pa iako je naoko nepatriotski i krajnje autoritarno zaobišao v.d. selektora Ljubinka Drulovića, Tole je u maniru skoro pa doživotnog maršala srpskog fudbala, uradio i nešto korisno za lokalni patriotizam. Naime prvi je u praksi implementirao dve osnovne premise novog Zakona o radu – dovođenje stranih investitora i zapošljavanje ljudi pred penzijom.

Kao što je verovatno poznato, holandskom stručnjaku je ostalo još svega tri godine do zaslužene penzije što ga je isturilo u prvi plan kandidata za posao selektora – ispred perspektivnog Valtera Zenge. Naravno, Tole je vodio računa da sve bude u skladu sa Zakonom o radu,tako da FSS kao novi poslodavac nije u obavezi da Advokatu plaća otpremninu za njegov minuli rad u Emiratima i Koreji. S druge strane, reč je o stranom državljaninu koji je voljan da deo sebe investira u srpski reprezentativni fudbal ne bi li ga nekako progurao na evropski šampionat.

Sociolog