Zvuk i slika

Film se smatra audio vizuelnom umetnošću. To podrazumeva da tokom trajanja jednog kinematografskog dela mi zvuk i sliku doživljavamo kao celinu ali se oni, u suštini, odvijaju svaki za sebe. I ne samo to. Oni se snimaju, obrađuju i montiraju potpuno odvojeno. Može se, dakle, reći da film poseduje dva sasvim različita lica.

Nije, naravno, oduvek tako bilo. Poneko se seća nemih filmova a pasionirani posetioci Kinoteke svakako će vam nabrojati naslove nekih zaboravljenih bisera. Ali, onda je došao zvuk, prvo kao dodatak slici, da bi vremenom u percepciji pokretnih sličica izborio sebi važno mesto. Konačno, danas zvuk ima podjednaku važnost kao slika, moguće je da razvojem digitalne tehnologije čak preuzima prevlast.

Gnjavim vas ovim tehničkim podacima zato što u percepciji filma postoji nešto čega nismo, zapravo, svesni. Naime, sliku doživljavamo pre svega kao informaciju, dok zvuk deluje na naše emocije. Ovo zvuči pomalo čudno, ali pokušajte jedan mali eksperiment. Dok traje nekakav napeti horor ugasite ton na vašem televizoru. Šta se događa? Više nije tako strašno, napetost nestaje sa zvukom. Ili obratno. U istoj situaciji zažmurite i osluškujte. Suspense nije nestao.

Na filmu se često događa da je upečatljivije ono što ne vidimo od onog što vidimo. Na primer, ponašanje junaka na vest o smrti bliske osobe deluje ubedljivije kada ga ne vidimo direktno, već posredno. Umesto da snimamo anfas glumca koji roni suze mnogo je bolje da ga posmatramo s leđa, ili ga uopšte ne vidimo, obaveštavajući se o tragici trenutka preko neke druge, često nebitne osobe. Isto je sa napetošću u kriminalističkom filmu: bolje je da je opasnost skrivena u mraku nego da je osvetljena.

To je zato što najjače emocije krijemo u sebi. Kada intenzivno učestvujemo u radnji nekog filma a nismo u mogućnosti da jasno, slikom, sagledamo nešto što je za priču jako važno, nadoknađujemo to prizivajući slična osećanja iz sebe. Slika nas drži u vezi sa sadržajem priče ali, kako smo uskraćeni za glavnu informaciju, zvuk nam pomaže da prizovemo naše emocije i da ih, nesvesno, upletemo u zbivanja sa platna. Uprošćeno rečeno, ako smrt junaka gledamo u dalekom totalu, isuviše udaljeni da bismo videli detalje, onda prasak smrtonosnog pucnja u pomoć priziva sve naše bolne uspomene i nadoknađuje nedostatak informacije. I na oči nam nateruje suze.

Još čudnije je to što ni u životu nije mnogo drugačije. Dok slušate sagovornika ne razmišljate samo o značenju reči koje izgovara već i o intonaciji, akcentima i pauzama kod sabesednika. Reklo bi se da je to važnije od onog o čemu govori. Iza deklaracija se često krije nešto sasvim drugo: šta onaj koji govori oseća, misli i namerava. Naročito šta namerava da sakrije.

Pođite od pretpostavke da vaš sagovornik ne želi samo da vam nešto saopšti već pokušava i da nešto prećuti. To, naravno, ne predstavlja nekakvu smišljenu zaveru ili naročiti moralni prekršaj. Rekao bih da je rečo prirodnom štitu kojim se ljudi, suočeni sa svakodnevnim opasnostima, povredama i nedaćama, brane. Na kraju krajeva, kako bi izgledao svet u kome bi svako pokazivao mržnju, požudu, pohlepu i slična osećanja? Zar pločnici ne bi bili puni leševa onih koji se nisu kontrolisali, koji nisu uspeli da prikriju svoja prava osećanja? Dakle, skoro svi mi jedno govorimo a pri tome nešto drugo mislimo i osećamo. I instinktivno to krijemo od drugih. To je način na koji opstaje naša civilizacija.

Trenutak kada to prestaje da predstavlja bezazlenu pojavu je onaj kada to čine ljudi na vlasti ili oni koji bi želeli da je se domognu. Kada pretvaranje koriste da bi za sebe izvukli nekakvu korist. Razni osvedočeni nacionalisti koji glume pobornike evropskog shvatanja ljudskih vrednosti, bivši komunisti koji se busaju vatrenim pravoslavljem, anarhisti koji su postali oslonac establišmenta ili debeovci koji su se u međuvremenu maskirali u poslovne ljude. Svi nas oni bezočno lažu i, pri tome, sa tim nemaju bilo kakav problem.

U tom času savetujem da počnete vežbe na temu: Šta onaj sa malog ekrana priča a šta stvarno misli. Okrenite pogled od televizora i slušajte. Ili, još bolje, isključite zvuk i posmatrajte. Pored toga što ćete se odlično zabaviti, možda ćete doći do nekih saznanja o kojima niste ni sanjali. Pre svega o ljudskoj beskrupuloznosti, pohlepi i zlu kao takvom...