Nemoći učmale provincije

Specijalno za Politiku

Tivat – U okviru festivala „Purgatorije”, u Centru za kulturupremijerno je izvedena predstava „Providenca”, nastala na osnovu Čehovljevog „Ujka Vanje”, u dramaturškoj adaptaciji Stevana Koprivice irežiji Egona Savina (produkcija Centar za kulturu Tivat). Radnja drame je transponovana u Boku, u tridesete godine dvadesetog veka, pred početak Drugog svetskog rata, gde su Čehovljevi likovi postali bokeški, oblikovani u osobenijem mentalitetu.

Posebnost bokeškog okruženja, napeta zaglavljenost u brdima i istovremena blizina beskrajnog mora, prostora slobode i blizine brojnih mogućnosti, donela je nove nijanse Čehovljevom prepoznatljivom splinu. Na samom početku Savinove visokoestetizovane, vizuelno uzbudljive, suptilne i simbolički snažne predstave definiše se veza između specifičnosti geografskog položaja Boke i odnosa prema životu – prve reči doktora Astića odnose se na sumornost mraka okolnih brda i nepodnošljivost bokeške vlage koja ubija volju za delovanjem.

Ta opšta depresija i beznađe odražavaju se u tempu igre koju karakteriše ritualna preciznost, elegancija, simbolička statičnost. Likovi nastupaju kao da su duhovi, prozirni, bestelesni, kao da su sopstvene senke. Ta posebnost igre je odgovarajući način scenskog čitanja Čehova, čije drame neposustajuće izmiču jednostavnom tumačenju. Čehovljevski likovi pripadaju umrtvljenim grupama,gde se suštinski malo šta dešava, energija tih beživotnih ljudi troši se u procesu sticanja svesti o sopstvenoj nesposobnosti i nemoći, kako je to primetio Rejmond Vilijams.

„Providencu” nosi sedam likova. Čehovljev profesor Aleksandar Vladimirovič Serebrjakov u ovoj bokeškoj varijanti postao je pretenciozni i hipohondrični profesor Aleksa,koji je iz Beograda došao u Boku, „grobnicu od zaliva” (Mladen Nelević). Profesorova žena Jelena (Ana Vučković) fatalna je za muškarce u tom učmalom okruženju, ali je istovremeno i sama duboko emotivno neostvarena, zarobljena u braku s oronulim zanovetalom. Duboko nesrećna zbog neostvarene ljubavi jeste i Sonja (Jelena Petrović), profesorova ćerka koja posvećeno radi kako bi pobeglaod praznine svakodnevice. Doktor Astić je neostvareni talenat, potopljen u mulju učmale sredine, zadavljen njenim primitivizmom i oslonjen na alkoholni zaborav (Vojin Ćetković). Dondo Vojin (Nebojša Ilić Cile) je takođe na svim poljima nerealizovano ljudsko biće, posebno gnevno zbog nemogućnosti da bude s Jelenom. Služavka Majda (Dubravka Drakić) je pomirenija i racionalnija, kao i Tomažo (Dejan Đonović), njihov jednostavniji komšija koji utehu nalazi u maslinjacima i miru prirode. Ovu vrlo tamnu sliku sveta, do guše utopljenu u beznađe, povremeno prošaravaju važni komički iskoraci koji donose privremeno rasterećenje.

Likovi Savinove „Providence” u jednom trenutku poveruju da lepota i ljubav mogu spasiti svet, dati smisao svakodnevici njihovog besmisla, ali njihovi pogrešni izbori čine da promena ipak nikada ne dolazi. Složeni melodramski zaplet predstave, s nekoliko isprepletenih, neostvarenih ljubavnih odnosa, imaće sjajnu scensku kulminaciju u prikazu usamljene ljubavne scene između doktora i Jelene. Dok su oni u zagrljaju, potpuno nesvesni okruženja, na scenu pojedinačno i polako, jedan po jedan, stupaju ostali akteri tog zapetljanog ljubavnog petougla, profesor Aleksa, Dondo Vojin, Sonja, dugo, zapanjeno i ranjeno ih posmatrajući.

Čehovljevi i Koprivičini akteri nisu borci, niti pravi buntovnici, oni su predstavnici generacije koja je suviše demotivisana i inertna da bi se odlučnije posvetila promeni statusa kvo. U predstavi su ispisani porazi i pre početka borbe, lutanja generacije koja, kako je takođe zapisao Vilijams, celu noć sedi i razgovara o potrebi za revolucijom da bi se ujutro probudila suviše umorna da učini bilo šta.