Ne rađamo se da bismo živeli sami

Knjigu izabranih pesama Tomislava Marinkovića „Putovanja kroz blizine” objavio je Kulturni centar Novog Sada, s pogovorom profesora Radivoja Mikića. Pesnički svet Tomislava Marinkovića traži da ga posmatramo u jednoj opštijoj ravni, kako kaže profesor Mikić, koji je takođe ukazao i na stvarnosnu podlogu ovog stvaralaštva. Tomislav Marinković dobitnik je nagrada „Branko Miljković”, „Miroslav Antić” i „Vasko Popa”, a pesme su mu prevođene na španski, ruski, japanski i makedonski jezik.

„Nosim u sebi tišinu kao otežali kofer“, kaže jedan vaš stih. Koliko vam je tišina važna, koliko uopšte vaš poetski glas duguje tišini?

Tišina koju u sebi lirski pesnik nosi i vuče kao taj kofer iz pesme, jedini je njegov kapital kojim može odobrovoljiti čist papir da se, nekim čudom, na njemu ukaže pesma. Tišina oživljava maštu, ne remeti je, već je podstiče i usklađuje duševna pomeranja. Između ostalog, pesma je i preobražaj tišine, put od onoga što ne čujemo, do onoga što čujemo i osećamo celim bićem. Svi žude da iz buke, koja je zahvatila čitav svet, pobegnu nekud gde mogu da nađu trenutke mira, bar neki privid spokojstva. Ne ulazeći u pojedinačne razloge te potrebe, sigurno je da je tišina prava postojbina našeg bića, a da je buka današnjeg vremena nasilje nad čovekom, koje ugrožava i sam smisao njegovog postojanja. Ali, da ne bude zabune, imam na umu onu suštinsku, stvaralačku tišinu, pri kojoj se misli i mašta, koja je podrazumevajući deo pesnikovog života.

Tišina svoje ishodište ima i u prirodi, a priroda je vaša velika inspiracija. Međutim,skeptični ste u pogledu njene izdržljivosti, kao i ljudske naravi?

Pesme su iskustva, veli Rilke, a moja najdublja iskustva su upravo u vezi s prirodom. Tek u prirodi čovek oseća koliko je uskraćen načinom života koji vodi, shvata da nijedan tehnološki izum ne može da zadovolji i zameni iskonske ljudske potrebe i težnje. Zapravo, imajući na umu samo te činjenice, stvaraju se uslovi da, u nekom srećnom trenutku, nastane pesma. Bar prema mom ličnom iskustvu, priroda štiti od opasnosti da pesnik posegne za nekom ogoljenom apstrakcijom, lišenom čulnog doživljaja i svakog dubljeg smisla. Moja sumnja u večno zdravlje prirode, izrečena u pesmi, zahteva duži odgovor, ali utisak je da se čovek, stalno upropašćujući prirodu, najnemarnije odnosi upravo prema svom opstanku.

„Tvoj život nije samo u tebi, nije samo tvoj“. Gde su naše stvarne granice, posedujemo li išta zaista?

Mi se ne rađamo da bismo živeli sami, nismo stvoreni za neki nepomični život, već nosimo težnju da se približimo nekom drugom, da tražimo put do skrivenih izvora ljubavi. Uticaj drugih na naše živote, i dobar i rđav, veći je nego što se u prvi mah čini. Ne verujem da bih kroz pesmu imao nešto značajno da poručim samom sebi, pored toga što bi takav vid samoobraćanja bio znak ozbiljnih psihičkih smetnji. Dušan Matić je govorio da čovek nikad nije sam ni u svojim mislima, ni u svojim osećanjima, pa ni u svojim snovima. Ako posedujemo neki ljudski kvalitet, onda zasluge ne pripadaju samo nama.

Svako stvaralaštvo je traženje odgovora, tačnije postavljanje pitanja. Koja pitanja su vam još važna?

Jedna te ista, večna pitanja smisla. Iako i filozofija, i religija, pa i poezija (kad joj dosadi da samo postavlja pitanja) tvrde da imaju na svaku od večnih zagonetki zadovoljavajući i pravi odgovor. Neka je tako. Samo, šta ćemo sa smrću, pred kojom se, bez obzira na sva ubeđivanja, i pesnik i filozof i sveštenik osećaju bespomoćno? Trudim se da između Sjaja i Užasa odredim neku tačku u kojoj ću se osećati spokojnije nego što se trenutno osećam.

A koji segment stvarnosti i svakodnevice je za vas još uvek svež?

Naizgled neobično, ali najstarija reč, ona koja stoji na početku sveta, i danas čuva tajanstvenu svežinu stvaranja. A pesnička funkcija je jedna od osnovnih i najstarijih funkcija jezika. Tako da se osećam privilegovanim što reči zauzimaju veći deo mog ličnog sveta. Da budem iskren, život je za mene jedno snoviđenje. Ona ogoljena, jasna i opipljiva stvarnost je, nekako, uvek, preko puta mene. Valjda zato i pišem da bih se što više približio manje vidljivoj, čudesnoj strani postojanja. Onome što je iza „scene“ na kojoj se događa takozvana stvarnost. Tako je moguće da se neka sitnica, na primer zuj muve, ili senka na zidu, u pesmi pretvori u šifru za bolje razumevanje sveta.