Slobodarska kapija u selu Aleksandrovo

Aleksandrovo – Ne bojimo se mi žandarma i u dve, tri sekunde bismo ih razoružali i njihove lisice vezivali za tvoje ruke, ali ne želimo da prljamo svoje. Kad sam bio na Solunskom frontu obilazio me je u rovu sam kralj bez pratnje i sa mnom se rukovao, a ti se bojiš da neko ne bi izvršio atentat na tvoje veličanstvo. Tim rečima se kolonista i srpski dobrovoljac Savo Šašić obratio šefu agrarnog ureda koji je došao da na terenu proveri kolonizaciju na podruju na kome je nicalo selo koje će dobiti ime Aleksandrovo.

Posle 93 godine, o ovogodišnjem Svetom Iliji, Aleksadrovčani su u sklopu tradicionalne manifestacije „Ilinski dani”, položili kamen temeljac za obeležje koje se podiže u spomen dobrovoljcima i svim srpskim ratnicima iz Prvog svetskog rata. Ovi ratnici su i osnovali i izgradili lepo selo čija istorija u proteklih devet decenija bila burna i puna avantura kao i njihovi odlasci na frontove i ratovanja kojima se divi istorija.

Bez obzira na to što su selo podigli pobednici ništa nije išlo baš glatko. Imanje grofa Andrije Čehonjića na mestu je naselio najveći broj doseljenika u odnosu na sve ostale ovakve kolonije u Vojvodini. Po njihovoj zavičajnosti, ovde su se doselili kolonisti iz Like, Bosne, Banije, Korduna… jer su nagrađeni kao ratni dobrovoljci zato što su se odazvali Srbiji da bi za nju ratovali u velikim bitkama Prvog svetskog rata.

Isto tako u Aleksandrovu su se našli i Srbi Banaćani, koji su na početku rata bili mobilisani u austrougarsku vojsku jer su u toj državi i živeli, i na frontovima u borbi s Rusima masovno se predavali protivničkoj vojsci. Odatle su na razne načine stizali do srpskih jedinica na čijoj strani su se borili do kraja rata.

Državi u novonastalim naseljima nikad nije bilo lako. Aleksandrovo su žandari najpre nadgledali jer se monarhija bojala komunističkih ideja donetih sa onima koji su bili zarobljavani na ruskom frontu jer su tamo dolazili u kontakt, naročito nakon zarobljavanja, s boljševicima koji će pobediti u Oktobarskoj revoluciji. S druge strane, posle Drugog svetskog rata, komunistička partija je zazirala od kolonista koji su se u rat odazvali na poziv kralja, koji ih je nagradio zemljom, pa se uvek sumnjalo da su oni mahom monarhisti.

Kao što se vidi i po priči s početka koju je ispričao istoričar dr Milan Micić, vrstan poznavalac procesa kolonizacija u Vojvodini, osnivači sela Aleksandrova su uvek bili vrlo drčni, svesni svoje uloge u ratu, uvek spremni da traže svoja prava i da se protive zahtevima države.

Bez obzira na sve to, pa i heterogen sastav jer gotovo da nije bilo kraja, kad je reč o prostorima naseljenim srpskim stanovništvom, a da u Aleksandrovu nije bilo predstavnika, u selu se živelo složno. Doduše doseljenici iz zapadnih delova nekadašnje Jugoslavije su, gajeći tradiciju zajedničkog rada u takozvanim mobama i raznim drugim druženjima, lakše išli u zajedničke poduhvate u izgradnji sela. Ono i dan-danas ima najviše zelenila među svim mestima u Vojvodini, a u socrealističkim akcijama nekoliko puta proglašavano najuređenijim naseljem u pokrajini. Bez obzira na to što kao i sva naša sela i Aleksandrovo, koje je dobilo ime po kralju Ujedinitelju, pati od odlaska stanovništva, taj trend je ovde manje izražen i ovde, recimo, još postoje dve osnovne škole.

Ideja da se podigne kapija u čast ratnika za slobodu srpskog naroda počiva i na namerama da se ukaže na velike prednosti razumevanja među ljudima što je došlo do izražaja baš u Aleksandrovu.