Ekleston platio 75 miliona evra da mu ne sude zbog mita

Staro, dobro pravilo da na Zapadu ko ima pare ima i sve ostalo, novu potvrdu dobilo je okončanjem procesa protiv vodećeg čoveka Formule 1. Sud u Minhenu prihvatio je nagodbu po kojoj je Berni Ekleston za 75.000.000 evra kupio slobodu. Tačnije, toliko je platio da mu se ne sudi zbog mita.

Ceo slučaj korene vuče još od 2002. kada je, posle bankrotstva nemačkog medijskog mogula Lea Kirha, 47,5 odsto akcija Formule 1 prešlo u vlasništvo bavarske državne banke „BajernLB”.

Ono za šta se teretio Ekleston dogodilo se još 2006. Tada je on dao Gerhardu Gribovskom, jednom od direktora banke, 33.000.000 evra, a u optužnici je pisalo da je novac isplaćen kako bi deonice Formule 1 bile prodate privatnom fondu CVC (CVC Capital Partners), kompaniji sa kojom je Ekleston poslovao.

Da bi se bolje razumela ovako velika suma korišćena kao mito treba znati i sledeće. U Formuli 1 postoji kolektivni ugovor (concorde agreement)po kome se utvruđuje koji će se timovi takmičiti, način raspodele para od televizijskih prava, kao i novčane nagrade.

Potpisnici kolektivnog ugovora su tri strane: FIA (Međunarodna automobilska federacija), FOTA (Asocijacija timova Formule 1) i kompanija „F 1 administracija”. Ovaj treći subjekat nastao je 1981. kao posledica rata iz 1979. između tadašnje automobilske federacije (FISA) i udruženja konstruktora vozila (FOKA) čiji je predsednik bio Berni Ekleston. Ekleston je postao osnivač i vlasnik novoosnovane firme zadužene da se brine o tv-prenosima. Te 1981. potpisan je prvi kolektivni ugovor, pa u vremenskim razmacima (1987, 1992, 1997, 1998 i 2001.) još pet. Zajedničko za sve je da su nosili oznaku „strogo poverljivo” i samo su zainteresovane strane tačno znale šta se u njima nalazi jer od svih globalno profitabilnih sportova kretanje finansija u Formuli 1 je brižljivo čuvana tajna i tek s vremena na vreme „procuri” nešto drugo od onog ciljno plasiranog javnosti.

Ekleston (rođen 28. oktobra 1930) konačno se kao neprikosnoveni broj jedan u Formuli 1 (petnaest godina, od 1972, bio vlasnik čuvenog tima Brebem) ustoličio 1995. kada je kao predsednik FOKA preneo na svoju kompaniju „F 1 administracija” sva komercijalna prava vezana za takmičenje. Bunili su se tada sa razlogom i Meklaren i Vilijams i Tirel, ali su ostali ćutali, i sve se, u najblaže rečeno sumnjivom poslu, završilo na protestima.

Od tada je, više nego ranije, svim zbivanjima dirigovao Ekleston, uvećavajući lično bogatstvo u jednom trenutku i do 3.500.000.000 evra (pre nekoliko godina razvod od supruge Slavice olakšao ga je za 750.000.000 evra).

Kada je u prvim godinama ovog milenijuma Formula 1 prerasla Eklestona, u celu priču uključili su se (možda su bili prisutni i ranije, ali ne postoje podaci za tako nešto) moćniji finansijski igrači poput CVC (kao produžena ruka američke banke Sitikorp osnovan u Evropi 1981, a danas obrće kapital različitih investitora od 40.000.000.000 evra) ili sada bankrotirane (mi bi smo rekli da je vode stečajni upravnici) američke banke Liman braders. Oni su 2006. pazarili Formulu 1 postavši najveći akcionari i to CVC sa 63,4, a Liman braders sa 15,3 odsto udela u vlasništvu (od značajnijih su tu još Slavica sa 8,5 i Berni Ekleston sa 5,3 odsto, plus je zadržao, sa godišnjom platom od 4.200.000 evra, direktorsko mesto u „Formula 1 promocije i administracija”).

Bankar Grabovski je 2012. osuđen na osam i po godina zatvora zbog primanja mita, a u toku suđenja Eklston se branio da je Grabovskom bio prinuđen da da novac jer je ovaj, navodno, pretio da će obelodaniti poreznicima njenog veličanstva Eklstonove „igre bez granica” u Velikoj Britaniji.

Eklston je za nagodbu prvo ponudio 25.000.000 (pretila mu je kazna između tri meseca i 10 godina iza rešetaka), dok su tužioci tražili 100.000.000 evra. Na kraju, našli su se na 75.000.000, a poruka je jasna: u zapadnim demokratijama trudi se da budeš bogat i onda nema zime...