Deset ari slave

Na sahrani Slobodana Miloševića Dragoljub Ojdanić se pojavio okićen sa tačno sedamnaest ordena i medalja. Jedva je bilo mesta za svu tu limariju. Nije uopšte bilo moguće setiti se bojeva gde ih je zaradio. Na svojoj krupnoj figuri on nosi generalsku bluzu sa četiri zvezdice.
Jedini vojnik koji je to neverovatno sazvežđe stekao u teškim porazima, a da u njima nije bio čak ni vojskovođa. Možda je nesrećni Dragoljub zaista nevin pred Hagom. Ali on je sasvim nevoljan da prizna kako ga je Milošević bez milosti skrajnuo usred rata i na centralno generalsko mesto uzdigao Pavkovića.

U septembru 2000. govorilo se o bizarnim podvizima pobednika i nekakvom raskošnom hotelu, koji general armije zida na Zlatiboru. Pošto se o tome mnogo pisalo, Ojdanić, tada ministar odbrane, pozvao me je kao novinara jednog dnevnika u "klub poslanika" u Tolstojevoj ulici. Objasnio je da su sve to laži i klevete, i da nema hotelčine. "Imam tamo nešto za sebe, za odmor, i svega nekih 10-15 apartmančića! Šta je to?! Kakav hotel, kakvi bakrači, kakav luksuz, kakvi đakuzi!"

Ojdanić je kasnije pokušao da porekne to što sam napisao, ali nije uspeo da negira ono što je rekao. Uostalom, imao sam diktafon i više od dva svedoka.

Svoje neverovatno napredovanje uprkos sunovratu i svoju predaju uprkos vernosti "vrhovnom" taj čovek je naplatio po zasluzi. Tačno onako kako je razumeo svoj poseban odnos sa otadžbinom.

Kad je na poziv države otišao u Hag, maja 2002, bio je uveren da je njegova žrtva suviše velika za jednu rezidenciju. Vila po Beogradu ionako ima bezbroj, no general armije je samo jedan.

I vojska i resorno ministarstvo su pokušali da opomenu generala i njegovu rezidencijalnu suprugu. U stilu, da bi bilo pristojno da se odatle isele. Ama jok! Ojdanić je te delikatne i krajnje oprezne primedbe prihvatao uvređeno, uz upadljivo ignorisanje. Da li zato što njegovi nisu imali kuda da odu?

Ne bi se reklo! Zaslužni general ima u vlasništvu stan od više od 300 metara kvadratnih na Dedinju. Kako je sve to otkupio teško je objasniti, posebno vojnoj sirotinji i ostalim nomadima. Ali se čuje da taj bezobrazno veliki stan nije useljiv, jer u njemu nema nameštaja.

Imaju li general i njegovi para da ga nabave? U sličnim okolnostima te sitnice je kupovala vojska iz budžeta.

Ovako, Ojdanići žive na trošak vojske, uz stražu! 

To inače ne bi bilo loše rešenje za sve koje stigne robijaška sudbina: badava tamo – badava kod kuće. Straža na oba mesta. Život dostojan čoveka beskonačno uverenog u svoju pobedu nad svakom etikom.

Ministar Šutanovac je zabranio haškim optuženicima da koriste vojne objekte. Ojdanić se privremeno vraća, a sada se ne zna gde će čovek, koji u Srbiji možda ima i više od deset ari stambenog prostora, uopšte da prekonači.

Možda će konačno pokupiti lične stvari i otići u stan koji je pošteno kupio, ulažući u to svu svoju vojničku slavu.