Tamna duša svetice

U Kalkuti, gde joj je grob, u Skoplju gde je 1910. rođena kao Gondža Bojadži Biđahu i odakle je sa 18 godina krenula u daleki svet,  u Tirani, gde joj je jedno vreme živela porodica, i u Prištini gde je takođe smatraju svojom – u sredu, 5. septembra, okupljanjem vernika i prigodnim političkim ceremonijama na najvišem političkom nivou, obeležena je desetogodišnjica smrti Majke Tereze, najpoznatije katoličke misionarke sveta, dobitnice Nobelove nagrade za mir 1979. i jednog od najvećih simbola samopožrtvovanog humanizma 20. veka, ličnosti koju je počivši papa Jovan Pavle Drugi 2003. "beatifikovao" – otpočeo proces njenog proglašenja za sveticu.

Za razliku od svih prethodnih, ova godišnjica njenog odlaska s ovog sveta – umrla je u Kalkuti neposredno pošto je obeležila 87. rođendan – pokrenula je veliku raspravu ne toliko o njenom životu i zaista bezgraničnom milosrđu kojim je obasipala napuštene i bolesne u Indiji – koliko o njenoj veri. Povod je objavljivanje knjige u kojoj su sabrana pisma koja je svojim ispovednicima pisala tokom 66 godina i koja otkrivaju njenu najveću intimnu tajnu: veliku duhovnu prazninu koju je osećala decenijama i prateću agoniju zbog nemoći da u sebi oseti Boga.

Knjigu nije priredio neki ateista da bi osporio njenu svetost, nego velečasni Brajan Kolodejčuk, ličnost koja je visoko u hijerarhiji njenog reda Misionara milosrđa i čovek koji je od Vatikana zadužen da prikupi materijal za njenu kanonizaciju, formalni čin proglašenja za sveticu.

Odlomke iz knjige čiji naslov – "Majka Tereza: Dođi i budi moje svetlo" – ne nagoveštava njen delikatni sadržaj, objavio je u prvom septembarskom broju magazin "Tajm", prenoseći one delove u kojima ona veoma direktno preispituje svoju veru, dovodi u pitanje i samo postojanje Hrista – i koji uverljivo predočavaju istinsku egzistencijalističku dramu kroz koju je prolazila, krijući je od spoljnog sveta, posvećujući se još više leproznima, umirućim sa ulica Kalkute i napuštenoj deci.

"Ako ikad postanem svetica, biću sigurno svetica tame, stalno odsutna iz raja, da bih svetlela onima u zemaljskom mraku", napisala je 1962. Njena pisma, koja sakupljena na jednom mestu čine svojevrsnu posthumnu autobiografiju, pokazuju da joj je duša bila sve praznija i sve crnja kako su njeni Misionari milosrđa postajali sve poznatiji pomažući sve većem broju ljudi. "Moj osmeh", piše u jednoj ispovesti, "samo je maska, plašt koji sve pokriva".

Njena upitanost da li Bog zaista postoji i njena drama što ga ne oseća u sebi, bili su veliko iskušenje, s obzirom na to da je svoju misiju 1948. započela zato što joj se "Hrist obratio" i pozvao je da "bude njegovo svetlo" u slamovima Kalkute i direktno se posveti najsiromašnijima među sirotinjom, pomažući im da povrate dostojanstvo i upoznaju bezgraničnu božju ljubav.

Njeni ispovednici smatraju da je njeno mistično iskustvo susreta sa Isusom bilo autentično. Ali verodostojnijim se čine njeni vapaji u pismima koja im je slala (menjajući ispovednike, kako kaže autor jednog teksta ovim povodom, "kao psihijatre").  U njima se ponajviše žali na Hristovo odsustvo: "Isus vas posebno voli", obraća se tako jednom od njih, "ali za mene, tišina i praznina su toliko veliki, da gledam – ali ne vidim, slušam – ali ne čujem, jezik mi se pomera u molitvi – ali je ne izgovaram…"

Kontrast između percepcije javnosti o njenoj bliskosti s Bogom i njenih nedvosmislenih sumnji u njegovo postojanje vidi se i u sledećim rečenicama: "Kako je usamljenost mučna… Pitam se koliko dugo će je moje srce to moći da trpi… Molim Vas, molite se posebno za mene da ne pokvarim Njegov rad i da mi se Gospod prikaže – jer u meni je strašna tama, kao da je sve mrtvo. Tako je, manje-više, još otkako sam počela ovo da radim."

Svoju dušu je opisala kao "ledenu santu". "Rekli su mi da me Bog voli – ali realnost tame, hladnoće i praznine tako je velika da ništa ne dotiče moju dušu. Da li sam pogrešila što sam se tako slepo odazvala pozivu Svetog Srca?" U pismu iz 1959. sumnja u Boga je još direktnija: "Zbog čega se mučim? Ako nema Boga – ne može biti ni duše – ako nema Duše, onda, Isuse – ni ti nisi istinit." 

Ove ispovesti svakako u drugom svetlu predstavljaju "božju sekretaricu", kako je u sredu, polažući joj cveće na grob, Majku Terezu opisala jedna Indijka. Da li će ova otkrića baciti senku i na njen izbor za sveticu? Papa Benedikt ne misli tako: u govoru prošlog vikenda je rekao da njene muke zbog Božjeg ćutanja "nisu neuobičajene". Katolički teolozi objašnjavaju ovim povodom da su njeni podvizi u Isusovo ime još veći zbog toga što ih je činila u vreme kad joj se nije javljao. "Ako je više od pola veka mogla da savladava sva iskušenja bez Boga u svom srcu, onda i mnogo manje posvećeni ljudi mogu da se nose sa mnogo manje ekstremnim verzijama istog problema." Uostalom, "ko kaže da Bog želi da svi budemo srećni", glasi jedan komentar.

Sa druge strane, zbog svega ovoga Majka Tereza bi mogla da postane i "svetica skeptika": njene dileme su možda dosad najbolji dokaz da je vera iracionalna, da je u njoj ljudsko bilo jače od nebeskog, kao i da sveci žive živote koje smrtnici ne bi želeli niti mogli da podražavaju. Obični ljudi se, posle saznanja o njenim ovozemaljskim dilemama, sigurno mogu zapitati zašto Bog ne dolazi u pomoć nekome ko mu je toliko posvećen i ko toliko trpi.

Možda će ova otkrića ojačati uverenje skeptika da su sveci samo "ulepšani pokojni grešnici", da je njihovo stvaranje danas u suštini "politički poduhvat" (Jovan Pavle Drugi je kao papa za svetački oreol kandidovao čak 1.351 ličnost, više nego svi njegovi prethodnici u 20. veku koji su za to nominovali samo 135 podvižnika vere),  ali je sigurno da su dileme Majke Tereze, za hiljade i hiljade očajnika kojima je pomogla, sasvim beznačajne.

                                                        *  *  *

Pišući ovo, oživeo sam uspomene na susret s Majkom Terezom u Kalkuti u proleće 1979. Primila je mene, tada mladog dopisnika, i moju suprugu u skromno nameštenom sedištu svog reda, u kući koju je darovao jedan trgovac, musliman. Upoznali smo energičnu staricu u belom sariju, jednim krajem prebačenim preko glave, dajući njenom izboranom licu svetački izraz.

Pozdravila nas je na čistom srpskom jeziku. "Albanski sam zaboravila, jer nemam s kim da pričam", rekla nam je, dajući nam potom u automobilu uputstva kako da stignemo do "Šišu bavana", Doma napuštene dece, pokupljene sa trotoara i pragova i dece rođene u bolnicama, ali neželjene od majki i najčešće nepoznatih očeva, dece koja su preživela prvi šok da su odbačena i u svojoj nesreći imala sreću da stignu do doma Majke Tereze.

"Vi biste se iznenadili koliko u Indiji ima porodica bez dece", rekla nam je. "Neki imaju suviše, neki ništa, dragi Bog ne zna šta bi s nama", dodala je potom, više za sebe.

Reportažu o tom susretu završio sam konstatacijom da ova "dobra vila Kalkute" uspeva da poseče tek po koje drvo u džungli siromaštva koja je tada bila veća nego kad je počela svoju samopožrtvovanu misiju, koja joj je donela poštovanje daleko izvan granica nečijeg odnosa prema religiji. Poslednja rečenica tog teksta je glasila: "Premda nepokolebana, Majka Tereza mora biti – intimno poražena." Tada, naravno, nisam ni slutio koliko sam pogodio.