Kurdi pobedili fanatike kod Mosula

Nakon što su zajedničkim snagama iračka vojska i Kurdska pešmerga, uz američku asistenciju iz vazduha, uspeli da od džihadista povrate strateški važnu branu u Mosulu, pokrenuta je ofanziva čiji je cilj oslobađanje Tikrita, rodnog grada Sadama Huseina, od ekstremista Islamske države. Istovremeno, humanitarna kriza na terenu je dostigla vrhunac, a agencija Ujedinjenih nacija za pomoć izbeglicama (UNHCR) za danas je najavila početak akcije snabdevanja pola miliona raseljenih u Iraku.

„Akcija oslobađanja brane je pokazala kolike su mogućnosti zajedničkog dejstvovanja kurdskih i iračkih snaga i ako nastave u tom smeru imaće snažnu podršku SAD”, poručio je američki predsednik Barak Obama na konferenciji za medije.

Zapovednik kurdskih specijalnih jedinica general Mansur Barzani, inače sin predsednika Kurdskog autonomnog regiona u Iraku Masuda Barzanija, ukazao je na važnost oslobađanja brane jer ona u rukama džihadista predstavlja egzistencijalnu pretnju za veliki deo zemlje.

„Nismo mogli naslutiti njihovu reakciju niti šta bi sledeće mogli da urade”, istakao je general Barzani za „Volstrit džornal”.

On kaže da je oslobađanje brane, dve nedelje nakon što je pala u ruke džihadista, bilo od ogromne važnosti za ceo severni Irak, uključujući kurdske teritorije. Posle akcije Islamske države u kojoj je zauzet grad Mosul, ekstremisti su počeli da napreduju u pravcu kurdskog regiona, što je bio glavni pokretač da se Amerika uključi u borbu, makar iz vazduha. Procenjuje se da je akcija oslobađanja brane najveća vojna aktivnost u koju su se SAD uključile posle povlačenja iz Iraka 2011.

Pentagon je označen i kao ključni igrač koji je uticao na prevazilaženje tinjajuće netrpeljivosti između kurdske prestonice Erbila i centralne vlasti u Bagdadu. Kao prethodnica udruženim akcijama na terenu išli su selektivni američki napadi iz vazduha, a Vašington je ohrabrio i ostale saveznike da pruže pomoć iračkoj vojsci i Kurdima, najpoželjnije u vidu naoružanja.

Nakon što se na slučaju brane u Mosulu pokazalo da fanatici iz redova Islamske države nisu nepobedivi, ne čudi napredovanje vojske i na drugim frontovima. Rojters je javio da iračke snage brzo napreduju sa juga u pravcu grada Tikrita koji se nalazi severno od Bagdada, iako ih donekle usporavaju mine i snajperi iz pravca zapada.

„Iračka vojska i (šiitski) dobrovoljci uz podršku iračkih helikoptera učestvuju” u operaciji čiji je cilj preuzimanje Tikrita, koji je 11. juna pao u ruke sunitskih pobunjenika, rekao je agenciji Frans pres neimenovani vojni zvaničnik i dodao da je operacija počela juče u rano jutro.

Premda se u Vašingtonu blagonaklono gleda na novouspostavljenu saradnju iračkih centralnih vlasti i kurdskog regiona, na istoj adresi se čuju i disonantni tonovi koji upozoravaju da je trenutno slaganje stavova Bagdada i Erbila u stvari međufaza pred neizbežno rasparčavanje Iraka.

Tako nekadašnji savetnik generala Dejvida Petreusa u Iraku, i autor knjige „Irak nakon Amerike: Moćnici, sekte i otpor”, Džoel Rejbern u autorskom tekstu u „Vašington postu” piše da smo u Iraku svedoci početka procesa koji bi mogao da se završi u krvi poput raspada Jugoslavije.

„Što je jače stezao državu, to je više ona izmicala iz njegovih šaka”, tvrdi Rejbern označavajući donedavnog premijera Nurija el Malikija kao glavnog krivca za neslogu u Iraku. On smatra da je najveće, možda i jedino, zaveštanje Malikijeve vladavine jačanje centralne vlasti u Bagdadu i okolini nauštrb slabljenja veza sa regionom za koje strahuje da su sada zauvek pokidane

„Dok su Maliki i njegovi sledbenici uspevali da konsoliduju vlast i oduzmu svu moć potencijalnim rivalima, od njih su – posebno sunita i Kurda – napravili političku opoziciju i naoružane pobunjenike.”

Kriza u Iraku, međutim, nije isključivo lokalni problem i njene reperkusije se osećaju i u zemljama koje su makar posredno učestvovale u njenom izbijanju. Već postoji široko saglasje da je zajednička američko-britanska intervencija i obaranje Sadama Huseina otvorila vrata bujanju islamskog ekstremizma čije najradikalnije posledice sada gledamo. Tema Iraka i danje ima ogroman značaj na formiranje domaće politike kako u SAD, tako i u Velikoj Britaniji. Na tom tragu je proteklog vikenda britanski premijer Dejvid Kameron u tekstu za „Sandej telegraf” izneo svoja zapažanja o dešavanjima na Bliskom istoku i njihovim mogućim posledicama po Ujedinjeno Kraljevstvo.

Odmah je reagovao „Gardijan”, i to redakcijskim uvodnikom.

„Ono što Kameron radi jeste da se što bolje pozicionira u odnosu na Eda Milibanda uoči izbora u maju 2015. kada će njegov kredibilitet na mestu premijera biti centralna tema.”