Smrt Blagoja Parovića

Na moju prošlu kolumnu u „Politici” pristigao je komentar: „A ko ono ubi Blagoja Parovića.” Nedavno, na pitanje da li je pročitao drugi moj članak, urednik jednog velikog dnevnog lista odgovorio je pitanjem: „Znaš li ti ko je njegov otac?”. Za one koji nisu upućeni u čaršijske priče, jedna od legendi koja kola Beogradom jeste da je moj otac, Vlajko Begović, ubio Blagoja Parovića. To je, prema navedenoj legendi, učinio kao pripadnik Internacionalnih brigada, tokom Španskog građanskog rata, jula 1937. godine, i to po nalogu Kominterne i NKVD-a, koji su bili logistička služba Josipa Broza za eliminisanje konkurencije za šefa KPJ.

Ovde treba razgraničiti dve stvari. Prva i bitnija jeste u Srbiji sada već veoma rasprostranjeni manir da se na nečije objavljeno mišljenje ne reaguje argumentima, već se ukazuje na to ko je taj tekst napisao. Nije bitno šta u tekstu piše, da li su dobro ustanovljene činjenice, da li su upotrebljeni argumenti uverljivi ili da li su stavovi autora međusobno konzistentni – važno je samo ko je napisao tekst. Logička greška poznata pod imenom argumentum ad hominem. A sada se otišlo korak dalje i nije više bitno ni ko je napisao tekst, već ko je autorov otac. Pošto je otac autora članka ubica (Blagoja Parovića), to valjda znači da su svi nalazi njegovog teksta pogrešni. Nova vrsta logičke greške – agrumentum ad patrem.

Druga stvar je nastanak i održanje legende u beogradskoj čaršiji o smrti Blagoja Parovića. Sve je počelo intervjuom Vladimira Dedijera za „Politiku” (nastavak od 20. aprila 1990. godine) u kome on tvrdi da je „Peko Dapčević otvoreno govorio o ulozi Vlajka Begovića u ubistvu Blagoja Parovića”. Kome je govorio, šta je rekao, da li je on mogao nešto o tome da zna, da li je govorio istinu? Odgovora na ta pitanja nema, ali ništa zato – čaršijskom metodom zaključivanja dolazi se do nalaza da je ubica Vlajko Begović. Da je Blagoje Parović ubijen tokom juriša, a ne poginuo u borbi, uopšte se i ne dokazuje, nego se prihvata aksiomatski.

Onda je štafetnu palicu preuzeo filmski i književni kritičar Milan Vlajčić, kada je u prikazu filma Kena Louča „Za zemlju i slobodu” („Politika”, 3. februar 1996) napisao: „Neki jugoslovenski ’španci’ su se, poput Golubića, Begovića i drugih, istakli u pomenutim egzekucijama, pod Brozovim nadzorom”. Bez dokaza, bez navođenja izvora, onako uzgred, prikazujući film, čisto da pokaže da je informisan o opštim mestima beogradske čaršije, o onim stvarima koje se „pričaju po gradu”.

Konačno, zahuktavanju legende o smrti Blagoja Parovića u novije vreme svojim opusom doprineo je Pero Simić – Jelena Karleuša srpske publicistike. Ključni Simićev dokaz: ubica – Vlajko Begović – fotografisao je mrtvog Blagoja Parovića. „Ugao snimanja prve fotografije… pokazuje da je snimak napravljen… da bi se dokazalo da je zadatak izvršen” (Tito – fenomen 20. veka, četvrto izdanje, str. 88). Odlično! Zašto je onda taj dokaz fotografija dostupna javnosti; zbog čega je javno izložena na svim izložbama? Nešto je tu malo čudno: ubica koji dokaz o svom zlodelu širi po javnosti, tako da čak i površni istraživači, poput Pera Simića, do njega mogu da dođu. Drugo, koji je to ugao fotografisanja kojim se dokazuje izvršen zadatak: 36 stepeni i više ili 36 i manje? Ili je, možda, reč o 57 stepeni? Koji je to standard na osnovu kojeg se zaključuje da je reč o tome da je ubica fotografisao svoju žrtvu, a ne fotograf mrtvog čoveka? I gde je to zapisano? Konačno, da li bilo kome ozbiljnom NKVD izgleda kao organizacija u kojoj se fotografijom ubijenog dokazuje izvršena likvidacija? NKVD i njegov naslednik KGB su bile ozbiljne organizacije, a sa takvim metodima verifikacije o kojima fantazira publicista Simić one ne bi opstale ni dva dana.

Navedenu fotografiju sam video, još kao gimnazijalac, u foto-arhivi mog oca. Ono što znam o tome, a što se u dobroj meri poklapa sa nalazima teksta istoričara Milorada Gončina, koji je u „Politici” odgovorio Dedijeru (6. maj 1990), jeste sledeće. Moj otac, Vlajko Begović, bio je obaveštajni oficir u štabu 15. internacionalne brigade. Posao obaveštajnog oficira u ratu je da posle bitke obilazi bojiše, da pretura po telima, da prevrće džepove mrtvih ljudi, tuđih, ali i svojih, tražeći informacije, obaveštenja koja mogu biti od značaja za sagledavanje snage protivnika i sve drugo što je relevantno za uspeh u ratu. I da fotografiše mrtve – tako je i nastala fotografija mrtvog Blagoja Parovića. Turoban je to posao, verujem. Mnogi bi rekli i odvratan. Možda, ali nema ništa zajedničko sa savremenom percepcijom obaveštajnih oficira, koji u nekom TV studiju ili na stranicama nekog od tabloida objašnjavaju ko je sve učestvovao u sveopštoj zaveri protiv srpskog naroda, JNA, Slobodana Miloševića i njemu sličnih.

Da li su oni koji tvrde da je Vlajko Begović ubio Blagoja Parovića ikada ponudili jedan jedini dokaz u prilog te tvrdnje? Ne! Tipično za beogradsku čaršijsku misao. Nema dokaza, nema činjenica, samo postoje insinuacije, podmetanja, klevete, a vrhunac dokaznog postupka je model „rekla-kazala”. Nema čitanja teških knjiga, ni mukotrpnog istraživanja arhiva – mnoge je to teško za čaršijske lezileboviće. A ja mislim da bi bio red da sada, kada su pustili duha klevete iz boce, čaršijski mislioci predoče čvrste dokaze da je Vlajko Begović ubio Blagoja Parovića. Begović junior ih čeka. A čeka ih i onaj deo srpske intelektualne elite kojem je dojadio smrad koji su stvorili. Koji je Srbiju, zbog odsustva upotrebe argumenata u raspravi i onemogućavanja trezvenog razmatranja bilo čega, doveo do ove kloake u kojoj se danas nalazi.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu 

Boris Begović

----------------------------------------------

Da li Begović želi istinu o Paroviću

„Smrt Blagoja Parovića”, 20. 9.

Sve se čini da Boris Begović i ne pokušava da dokuči istinu o ubistvu Blagoja Parovića, već da odbrani svog oca Vlajka od ozbiljnih dokaza (koji se čuvaju u neobjavljenoj arhivskoj zaostavštini Titovog biografa akademika Vladimira Dedijera), da je sa Josipom Brozom Titom učestvovao u tom zločinu.

Prema toj građi, koja je odnedavno dostupna istraživačima, Dedijeru su o tome svedočili dugogodišnji šef Titovog kabineta Leo Mates, visoki sovjetski obaveštajac Josip Kopinič, generalni sekretar Centralnog komiteta KP Francuske Moris Torez i Titov general Peko Dapčević, koji je u vreme Parovićeve pogibije branio Španiju od Frankovih falangista.

Sve se čini da Begović junior ima ozbiljnih problema da se pomiri sa onim čime se njegov otac Vlajko svojevremeno ponosio, da je „radio za (Staljinov) NKVD”. I da zbog toga bezlično piše kako je njegov otac u Španiji „bio obaveštajni oficir u štabu 15. internacionalne brigade”, a nikako da kaže čiji je obaveštajni oficir bio Vlajko Begović. A kamoli da prizna da je bio major NKVD-a i da je imao tri veoma važne funkcije u aparatu Staljinove tajne policije u Španiji. Da je bio zamenik šefa NKVD-a internacionalnih brigada, šef operativnog centra za likvidacije u Albaseti i član Titove grupe za diverzije i likvidacije, u kojoj su se, pored Begovića, nalazili Italijan Vitorio Vidali i Hrvati Ivan Krajačić (Vedrič) i Ivan Srebrernjak (Antonov).

Verovatno zbog toga, Begović istinu o ulozi svoga oca u ubistvu Blagoja Parovića nije ni pokušao da traži dok su ovi enkavedeovci bili živi, a kamoli da o tome od njih zahteva bilo kakve „dokaze”.

Umesto svega toga, Boris Begović se čudi nad rečenicom iz četvrtog izdanja moje knjige „Tito fenomen 20. veka” da ugao snimanja pogubljenog Parovića, koju je napravio njegov otac, „pokazuje da je snimak napravljen ne iz pijeteta prema tom čoveku, već ponajviše da bi se dokazalo da je zadatak izvršen”. Da je bio malo strpljiviji, kad je već dosad čekao, mogao bi u narednom izdanju ove knjige da pročita pojašnjenje: „Ugao snimanja fotografije – iznad tela mrtvog Parovića, s posebnom pažnjom na njegovo izobličeno lice – identičan je fotografijama koje su snimali agenti sovjetskih tajnih službi da bi svojim pretpostavljenim dokazali da je zadatak izvršen.” O tome postoje, na žalost, stotine hiljada primera u arhivi Staljinove tajne policije, koji zorno pokazuju da su agenti NKVD bili obavezni da i fotografijama dokazuju da su obavili svoj zadatak.

Moskva nije preko sveta, pa se umesto neuspelog pokušaja sprdnje o tome da li je reč o „36 stepeni i više, ili o 36 i manje”, Boris Begović lako može i sam uveriti.

Boris Begović postavlja, na prvi pogled, logično pitanje: zašto je Vlajkova fotografija Blagoja Parovića na trenutak bila dostupna javnosti, jer je svojevremeno bila objavljena u knjizi „Naši Španci”, a izbegava da kaže da se nešto čudno dešavalo sa ovom knjigom. Recimo, da je na njenoj prvoj stranici navedeno da je izašla pre nego što je odštampana: da je objavljena 1961, kako piše na njenoj prvoj stranici, a da je štampana 1962., kako je navedeno na poslednjoj stranici ove knjige!

A na tvrdnju da sam Jelena Karleuša srpske publicistike, ne bih ni reč. To je, ipak, stvar kućnog vaspitanja.

Pero Simić

---------------------------------

O Srbiji Pera Simića i Jelene Karleuše

„Da li Begović želi istinu o Paroviću”, 21. 9.

Najsrdačnije zahvaljujem Peru Simiću što se dopisom javio „Politici“ – njime je potvrdio da nema niti jedan jedini dokaz u prilog tvrdnji da je moj otac Vlajko Begović ubio Blagoja Parovića. Pristojni ljudi bi u takvoj situaciji zaćutali.

Umesto toga, besomučno citira samog sebe: ponavlja ono što je napisao u svojoj knjizi. Da u „neobjavljenoj arhivskoj zaostavštini“ postoje Dedijerove beleške, a Vladimiru Dedijeru su svedočili mnogi, uključujući i Peka Dapčevića.

U ozbiljnom svetu svedočenje je, ne samo na sudu, nešto što je javno. Onaj koji svedoči se zaklinje da će govoriti istinu, istražuje se verodostojnost svedoka, celokupan tekst svedočenja se beleži, svedok se unakrsno ispituje, kako bi se proverila verodostojnost svedočenja, a postoje i javni dokumenti o svemu tome. Umesto svega toga, imamo neobjavljene beleške Vladimira Dedijera o tome šta mu je neko, nekad, nešto „rekao i kazao”. Zbirka tračeva! To nije relevantan arhivski materijal, još manje „ozbiljan dokaz“ dokaz za bilo šta, a kamoli za ubistvo.

Kada smo već kod svedočenja Peka Dapčevića, istoričar Milorad Gončin, koji se bavio Blagojem Parovićem, u svom dopisu „Politici” (5. maj 1990) navodi: „Peko Dapčević i 26 dobrovoljaca na front su stigli posle Parovićeve smrti i osvajanja Viljanueve da la Kanjade”, što znači da se ne radi o verodostojnom svedoku, bar ne za ovaj slučaj. Pa nastavlja: „Peko Dapčević je živ i zdrav i prirodno je očekivati da će objasniti da li je istinito ono što mi Dedijer pripisuje.” Narodni heroj Peko Dapčević se nije oglasio. Baš hrabro!

Kad smo već kod Vladimira Dedijera, godinama nije izbijao iz kuće Vlajka Begovića. Znam to iz prve ruke – mene je pokušavao da pridobije, nazivajući me „malim Begovićem”. I to je sve trajalo dok moj otac nije postao politički nepodoban, negde početkom 1971. godine. Nigde Dedijera posle toga. Još manje ga je bilo kada se Vlajko razboleo i paralizovan proveo poslednje godine svog života. Niti telegrama saučešća kada je umro. Ali, Dedijer je sačekao Vlajkovu smrt da počne da u intervjuima govori o ubistvu i ubici Blagoja Parovića. Nije se usudio da progovori za Vlajkovog života. Baš hrabro!

Najgore od svega u dopisu Pera Simića je to što on mene ubeđuje da ja treba „od enkavedeovaca“ da „tražim dokaze“ da moj otac nije ubica Blagoja Parovića. U svakoj civilizovanoj zemlji, i to ne samo u krivičnom pravu, vlada pretpostavka nevinosti. To omogućava da društva budu dobro uređena i da normalno funkcionišu. Svako je nevin dok se ne dokaže suprotno. A teret dokazivanja je na onima koji nekog za nešto optužuju. Na Peru Simiću i drugima koji šire legendu o tome da je Vlajko Begović ubio Blagoja Parovića je da to dokažu. Pero Simić i dalje ne nudi niti jedan dokaz.

Upravo su Pero Simić i njemu slični svojim delanjem od Srbije napravili tabloidno, histerično društvo koje je daleko od bilo kakve normalnosti. Snežana Divac treba da dokazuje da ona nije vozila „mini moris” one noći na Brankovom mostu! To je Srbija Pera Simića i Jelene Karleuše. I zato smo danas u kloaki u kojoj se nalazimo. Dok su visokotiražni Simići i Karleuše zvezde javnog života u Srbiji, ne piše nam se dobro.

Boris Begović