Vozili Tita, spasavali bebe

Slogan čuvene Osme klase vazduhoplovnih podoficira je: tako teško i tako lepo, da nikad ne potamni. Oni su još kao bosonogi dečaci, nedugo posle Drugog svetskog rata, krenuli da služe domovini. Danas, šest decenija nakon okončanja školovanja, većina ovih hrabrih letača koji su radili na avionima i helikopterima proizvedenim sa obe strane gvozdene zavese, i onim domaćim letelicama naravno, okupljena je u Udruženju penzionisanih podoficira Srbije.

Osma klasa je dala i brojne kadrove „Jata”, koji su potom postali veoma cenjeni majstori u celom svetu. Oni su 1952. upisali, a 1954. završili dvogodišnju srednju vojnu školu. Uslovi su bili teški, ali je među njima bilo i onih koji su, uz naknadno školovanje, postali inženjeri, doktori nauka, profesori univerziteta, advokati....
Mnogi od njih okupiće se u ponedeljak prvog septembra u Domu vazduhoplovstva u Zemunu, na proslavi 60 godina od završetka školovanja Osme klase Vazduhoplovno-tehničke podoficirske škole u Rajlovcu i Škole vazduhoplovnih specijalista u Kraljevu.  Ekonomista Kamenko Tomašev (1936), VKV radiomehaničar i padobranac sa oko 50 skokova Mirko Bošnjak (1934), vazduhoplovni tehničar i letač specijalista Dušan Pećanac (1935) i tehničar letač Risto Špirić (1934) i dalje su zajedno, kao i pre šest decenija.

Učenici ispred aviona Pe-2 pedesetih godina prošlog veka

Kamenko, Mirko, Dušan i Risto pamte veliku zimu 1952–1953, kada je zabeležena temperatura od minus 30, a dečaci su morali da se smenjuju na straži na svakih 15 minuta, kako se ne bi smrzli. Na školovanju ih je zatekla i završnica tršćanske krize 1953, kada se ponovo ukazala ratna pretnja. Spremni su bili za rat i pevali pesmu „Trst, Gorica i Rijeka biće naši dovijeka”.

– Za nas je najvažniji događaj učešće na Prvomajskoj paradi 1954. godine, sa ešalonom od 110 odabranih pitomaca, koji je marširao ulicama Beograda – priseća se Dušan Pećanac i dodaje da su kasnije, kao već iskusni letači, prevozili predsednika Tita i njegovu suprugu Jovanku.

U školi su obučavani na ruskim i američkim avionima iz Drugog svetskog rata, Il-2 „šturmovik”, Pe-2 i „spitfajer”. Kasnije su se tokom karijera usavršavali na legendarnom DC-3 i drugim avionima, kao i helikopterima, otkako su uvedeni u upotrebu u JNA, pa sve do čuvenog Mi-8 koji se i danas koristi u Vojsci Srbije. Tu je bio i putnički „iljušin” Il-14, koji je Josip Broz dobio od Hruščova, akasnije je stigao i Il-18, kojim je Tito obišao ceo svet. Poslednje misije pripadnika osme klase bile su na početku devedesetih godina prošlog veka, za vreme jugoslovenskog građanskog rata, kada su avionima prevozili izbeglice iz zaraćenih područja.

Mirko Bošnjak ističe da je njihova generacija dala mnogo kadrova i za ministarstva inostranih i unutrašnjih poslova, dok Dušan Pećanac posebno pamti kako je spasavao jednu porodilju, koja je u njegovom helikopteru donela bebu na svet.

– Sleteli smo noću u klinički centar, da se spasi trudnica. Ona se porodila u helikopteru, pod farovima sanitetskog vozila – kaže Dušan.

Rista Špirića borbeni duh nije napustio ni u sasvim zrelim godinama.

– Pre četiri-pet godina, radio sam kao čuvar u pošti u beogradskom naselju Braće Jerković. Upala su dvojica naoružanih pljačkaša i napao sam ih golim rukama. Dobio sam pištoljem po glavi i završio na VMA, ali su i oni pobegli neobavljena posla – priča Risto, koji za svoj podvig nije dobio čak ni zahvalnicu.

Ali, oni ne traže priznanja. Mislima se vraćaju unazad, kada su pre šest decenija dobili čin vodnika i plave uniforme. Na proslavi su im Nada Mamula i Beba Selimović pevale pesmu „Sjajni mesec na Trebević seo”. Sada žele da još jednom, kao nekad, zagrljeni ponovo zapevaju stari hit.