Trijumf za dugo sećanje

Vjen, jula – Bred Meldau i Pet Metini – koncertni klavir i hrpa gitara. Stari prijatelji na prvom zajedničkom poslu. Dragi gosti u vjenskom Antičkom teatru. Metini je svojevremeno izjavio da obožava da svira dok se boje zalaska sunca prelamaju po kamenim zidinama teatra. Meldau je baš ovde doživeo da ga publika ne pusti da ode kući bez četiri bisa na koncertu 2001. godine.

Antički teatar, julske večeri 2007. godine. Nijanse ljubičaste i sive, od oblaka koji nose kišu. Tišina iščekivanja koju remeti pokoji udaljeni grom. Tačno u pola devet, romantični tonovi teme "Unrequited" ispisuju uvodne stranice uzbudljive ljubavne priče. U prvom delu koncerta, na sceni su samo Metini i Meldau. Između njihovih numera pisanih za zajednički album, provlači se standard "Cherokee". Pet ne skida osmeh sa lica, dok Bred ključa u sebi, sa pogledom zaleđenim kao da je hipnotisan. Vizuelno ostavljaju utisak neprilagodljivih karaktera. Ali, muzika ih odaje: gitara je uhvaćena akordima klavira i Pet noktima škripi po žicama u pokušaju da se otme harmonskoj magiji. Preludijum crno-belih dirki umiruje rokerske rifove Metinijevog "ibaneza". Dijalog je savršen: kao vaga koja nikako da se umiri u ravnoteži, balansirajući na infinitezimalnim otklonima prema obema stranama.

Onda, kao na filmu, oblaci naglo postaju modriji i kreće prva kiša. Teatar je odmah u drečavim bojama kišnih kabanica, a Meldau koristi priliku da se pokloni publici i sklopljenih dlanova pogleda u nebo, kao da se moli bogovima da spreše nevreme. Na scenu izlaze basista Leri Grenadir i bubnjar Džef Balard, inače stalni članovi Bredovog trija. Naivno bi mogli da pomislimo da je Pet ovde gost, ali većinu programa on potpisuje, što znači da u pravom iskušenju nije gitarista, nego klavirski trio. Spoj je izvanredan: kvartet se njiše u dinamičkim talasima, instrumentalisti lagano grade solo deonice do punog klimaksa, uvek uz ovacije iz auditorijuma. Metini publici priređuje pravu izložbu gitara, od raznih akustičnih, preko obične električne i gitarskog sintisajzera sve do poslednjeg čuda, 42-žične "pikaso" gitare. Ruke Meldaua otkačile su se od okamenjenog tela i lete po klavijaturi kao mahnite – često se prepliću, menjajući tipične uloge; leva ruka preuzima temu od desne i nastavlja melodiju još strasnije, u višim registrima. Stilski, ozvučeni smo bojama neobapa, latina, džez fanka, metinijevskih harmonija, sve do čistog bluza, kao ključnog trenutka drugog dela koncerta.

Kuriozitet je što je bluz forma koju obojica uporno zaobilaze na svojim albumima – ovde pokazuju da su sve vreme zapravo čekali pravo društvo da ga opletu, kao da su samo tu muziku slušali u životu!

Nova kiša obeležava kraj zvaničnog nastupa, posle dva i po sata sjajne predstave. Očekivano, izlaze dva puta na bis, ali ovacije su i dalje žestoke i kvartet ponovo izlazi da publiku podigne na ples u fanki rok ritmu. Ni to nije dovoljno, pa će sada pokušati da smire strasti baladom. Publika, međutim, traži još, i eto ih peti put, eto rekordnog povratka na scenu Antičkog teatra, uz standard "I Remember April". Izbor, naravno, nije slučajan: svi će se ovog trijumfa dugo sećati; i opčinjena publika, i sjajni muzičari.