Virtuelna sreća na Oktobarskom salonu

Ako vam je izuzetno stalo do privatnosti onda je „snepčet” za vas. Ova popularna aplikacija za mobilne telefone komunikaciju svodi na pisanje i brisanje – svaka poslata poruka (tekst, fotografija, video) nestaje nekoliko sekundi nakon što je onaj kome je poslata primi. Dok poruku ne otvori, primalac je vidi u šifrovanom obliku. I ne samo to. Kako tvrde autori aplikacije – nikakav trag o obavljenoj komunikaciji ne postoji, ni na telefonima, ni na mreži, nigde.

Nikolasu Šafhauzenu, direktoru „Kunsthale” u Beču i njegovoj saradnici Vanesi Miler upravo je „snepčet”, uz kompletan fenomen društvenih mreža, poslužio kao inspiracija za ovogodišnji koncept Oktobarskog salona, koji počinje 19. septembra a čiji su njih dvoje kustosi. Pod sloganom „Stvari koje nestaju” objedinjeno je nekoliko ideja – život u virtuelnom svetu i njegova istoričnost, sudbina digitalne fotografije, istorijska amnezija, opsednut sadašnjim trenutkom, političkim pitanjima...

U zdanju u Resavskoj ulici (nekadašnja Vojna štamparija koja je dodeljena Muzeju grada Beograda), u kojem će se odvijati jedna od najznačajnijih naših manifestacija u oblasti vizuelnih umetnosti, izlagaće 32 umetnika, domaćih i stranih, pri čemu je 18 domaćih odabrano nakon konkursa, na koji se javilo njih 270. Zgrada je podignuta 1899. i napuštena posle nekoliko godina, a predstavljala je modernizovano lice ovog dela Beograda krajem 19. i početkom 20. veka. Uz površinu veću od 3.600 kvadratnih metara i svoju istoriju, ona, po Šafhauzenu i Milerovoj, pruža idealne uslove za izložbu koja spaja sadašnjost i prošlost. Rodžer Bundšu, arhitekata iz Berlina, baviće se arhitekturom postavke.

„Politika” je imala uvid u nekoliko autorskih ideja koje su odabrane za izlaganje. Ana Adamović u instalaciji „Hor” bavi se performativnim karakterom fotografskog medija, kroz koji analizira totalitarne ideologije, kult ličnosti ali i ulogu koju deca igraju u kreiranju određene slike stvarnosti. Kroz maketu nepostojećeg grada „Novi grad”, čije su zgrade postojale ali su nakon gradnje namerno srušene zarad preispitivanja novih urbanističkih tehnologija (pri čemu su se koncepti menjali onako kako su se menjali društveni sistemi), Dušica Dražić analizira etiku urbanih transformacija širom sveta. Poseban akcenat stavlja na propušteni potencijal onoga što je srušeno i što je nestalo. Video instalacija Dragane Žarevac „Sreća koja nestaje”, nastala je od materijala na „Jutjub” mreži. Kroz analizu video rimejkova spota pesme „Happy” Farela Vilijamsa, među kojima je i snimak šest mladih ljudi iz Teherana, koji su zbog njihove verzije spota uhapšeni, a hteli su da ukažu na svoje uslove života, ona podseća na razočaranje, frustraciju, bes, strah – skrivene iza radosnih nota.

Prema rečima kustoskog para, umetnici su, svako na svoj način, izuzetno maštovito odgovorili na temu koja im je zadata, pri čemu je „snepčet”, kao metafora koja se odnosi na sudbinu slike i teksta u digitalnoj eri i na sećanje, kao oblik kolektivne memorije, poslužio svojoj svrsi.

– Danas, kada na mreži i socijalnim medijima postoji pregršt fotografija i fajlova, naše poverenje u vizuelno nije više toliko snažno kao što je bilo ranije. Mnogi radovi koje će publika moći da vidi zato polazište imaju u slikama iz prošlosti, u arhivama ili privatnim kolekcijama a ishodište u njihovoj reaktivaciji i pronalaženju novog konteksta u koji se mogu smestiti. Neki umetnici tematizuju i vizuelnu amneziju, odnosno gubitak vizuelne memorije usled miliona fotografija koje nastaju svaki dan. Postoji i dosta kritičkih osvrta, ozbiljnih istraživanja ali i uzbudljivih novih narativa, nastalih na osnovu fotografija za koje smo mislili da su izgubljene – pojašnjava Vanesa Miler.

Kako je najavio Šafhauzen, Goran Petrović, kustos iz Brisela, direktor Kran film kolektiva (Brisel/Kopenhagen) uređivaće filmski program kao deo pratećeg programa salona dok će tokom trajanja manifestacije u Beču biti organizovani događaji u čijem će središtu biti smotra koja se održava u Beogradu.