Portret bez rama: Aleksandra Krunić

Ima trenutaka u sportu koji se pamte duže od titula i prvih mesta. Aleksandra Krunić nikada nije osvojila ni jedan VTA turnir, ali je protekle nedelje u Njujorku osvojila čitav teniski svet. Novak Đoković, Ana Ivanović i Jelena Janković mogli su da zavide na podršci koju su Aleksandri davali američki navijači, iako je eliminisala njihovu veliku nadu Medison Kiz. Aktuelna vimbldonska šampionka Petra Kvitova je mogla da je mrzi i da joj se divi posle šokantnog poraza.

Sportsko srce je tanana tvar. Po završetku karijere ono je simbol cene uspeha, a u žaru borbe srce je to što gladijatora nosi i spaja s publikom. Naša srca je Krunićeva prvi put osvojila aprila 2011, krunskom rolom na putu ženske reprezentacije Srbije do svog najvećeg uspeha. Bilo je to u Slovačkoj, kada je Srbija igrala peti, odlučujući meč za ulazak u Svetsku grupu Fed kupa, u kojoj će potom stići do finala. Jelena Janković i Aleksandra Krunić gubile su u dublu od Hantuhove i Ribarikove sa 6:2 i 5:1. Dve teniserke koje igraju srcem uspele su na ivici poraza da dobiju šest uzastopnih gemova za 7:5, pa u divovskoj borbi i treći set, sa 9:7. Slovakinje su uporno gađale najmanju teniserku na terenu, a Aleksandra je rasla sa svakim napadom na nju i činila čuda.

S tek navršenih 18 postala je preko noći ljubimica ovdašnjih teniskih navijača, ali Kruni je ulazak u prvih 100 uporno izmicao. Vremenom su skeptici svrstali devojku rođenu u Moskvi, 15. marta 1993, među srčane saigrače u dublu, s malim izgledima u pojedinačnim borbama. Sa 167 santimetara i pedesetak kilograma delovala je nespremno za veliki ring. Sve dok se nije uzdigla na njujorškim terenima, uzvraćajući najjače protiv najjačih – i srcem i glavom. Bio je to tek prvi grend slem turnir na kom je prošla uvodno kolo, posle tri pobede u kvalifikacijama, pa stigla do osmine finala i tu tesno izgubila u tri seta od sjajne Viktorije Azarenke. Od sutra je konačno u prvih 100.

Na konstataciju stranih novinara da su je mnogi tek sada upoznali, odgovorila je: – I ja, takođe. To su trenuci kada se iza velikog sportskog srca pojave deca. Aleksandra je jedno iz dolazeće plejade uspešne dece čiji su roditelji potražili bolji život u drugim zemljama, ali nisu zaboravili ko su i odakle su. Njen njujorški izlazak iz senke nije povod za velika obećanja u nastavku karijere, ali jeste za podsećanje kako se devojka koja tečno govori četiri jezika i može da bira reprezentaciju lavovski bori za ovu zemlju. Ako smo u jednom trenutku zaboravili 2011. i potisnuli je u drugi plan, to više neće moći da se desi.