Da li opozicija želi da se ujedini

Opozicione stranke su u stalnom pokušaju da se nekako udruže i pariraju vladajućoj koaliciji. Neprestano obećavaju da će se to brzo dogoditi, ali se stalno čeka na nešto. U međuvremenu, od pretprošlih izbora, naprednjacima i Vučiću raste rejting, a opozicione stranke se i dalje osipaju i dele, pa čak i DSS. Zašto opozicija ne može da se složi i okupi, posle četvrt veka od prvih višestranačkih izbora?

Vladimir Vuletić, sociolog, podseća da se opozicija u vreme Miloševića okupljala petnaest godina i „ljudski se okupila tek uz pomoć izvana i pritisaka međunarodnih činilaca”. On kaže da je teško okupiti opoziciju kod nas jer ima tendenciju cepanja i pita se da li je to uopšte i potrebno? „Ako to radite na silu, to je samo zbog rušenja vlasti, a ne podrazumeva i zamenu vlasti, što je pokazao DOS.”

Vuletić kaže da je pitanje da li iko u opoziciji ima alternativni plan koji je prihvatljiv za širu populaciju i objašnjava da je potrebno strpljenje da bi ljudi mogli da se okrenu ka njima i da na sledećim izborima glasaju za njih. On zamera opoziciji to što je teško pogoditi ko šta nudi. „Bojim se da ni opozicija ne bi vodila drugačiju ekonomsku politiku od premijera. Plaši se opozicija toga i zato se i ne preporučuje da bude stožer. Ne znamo ni šta bi bila alternativna politika opozicije, ali razumljiva i prihvatljiva ljudima. Ne vidim to trenutno, mada je pitanje koliko možete da istrajavate na alternativnoj politici i da li će to prihvatiti međunarodna zajednica. I pored svega ovoga, među opozicijom postoji konkurencija, tako da su neke stranke ispale iz igre.”

Dragomir Anđelković, politički analitičar, slaže se s Vuletićem da je efikasno objedinjavanje opozicije povezano sa stranim faktorom. „U promenjenim geopolitičkim okolnostima podrška ne mora dolaziti sa Zapada, ali je malo verovatno da bi Moskva, kao globalni nezapadni centar moći koji kod nas ima uticaja, imala interes da ruši sadašnju vlast koja je prema Rusiji zauzela, u skladu sa srpskim nacionalnim interesima, veoma korektnu poziciju.” Kao drugu prepreku objedinjavanju opozicije on vidi visok rejting Vučića i srpske podele i liderske sujete.

Anđelković kaže da je teško govoriti o objedinjavanju opozicije kada mnogi iz njenih redova žele da uđu u koaliciju sa SNS-om. „Zato su u nekom periodu, ili trenutno, gotovo sve opozicione stranke usmeravale oštrice delovanja prema manjim vladajućim strankama pokušavajući da ih izbace iz vlade, i da se kooperativnošću kvalifikuju kao bolji koalicioni partneri SNS-a. U Srbiji nema onih koji imaju i želju i potencijal da ozbiljno ugroze vlast i kada bi se objedinili. Tim pre što su među opozicionim strankama razlike neretko veće nego između nekih od njih i vlasti. Da bi se kristalisala ozbiljna opozicija, prvo vlast mora da napravi velike greške. A i pre toga, unutar opozicije potrebno je duboko restrukturiranje, jer sadašnju nekvalitetnu opoziciju ni spoljne ni unutrašnje prilike ne mogu da pretvore u novu vlast.”

Miodrag Radojević, politički analitičar, kaže da je prva zabluda da opozicija može da se udruži stvarajući veliku koaliciju, i to tako da se obuhvate oba politička pola – i levi i desni. Podseća da se to dogodilo samo 2000. godine uz pokroviteljstvo stranaca i s mandatom da se Milošević ukloni s vlasti. „Druga iluzija jeste da će se opozicioni savezi stvarati kao rezultat ukrupnjavanja na političkoj sceni. Srpska politika ima svoju logiku, koja funkcioniše suprotno od razumnog stanovišta da opoziciju put do vlasti vodi preko objedinjavanja. Kočnice ujedinjavanju su i lični interesi predsednika stranaka.

Partije suštinski deluju kao privatna preduzeća, u kojima je stranački lider vlasnik i direktor firme, pa ih stvaranje saveza lišava dela privilegija. Zbog toga ključno pitanje nije politika i način delovanja već ko će biti na čelu koalicije. Pošto se dobro poznaju, a svako je drugome radio o glavi dok su bili na vlasti, pomirenje sujeta opozicionih lidera deluje kao zaludan posao. A bez zajedničkog lidera nema ni ozbiljne opozicione alternative. S druge strane, postoje i programske nesuglasice prema EU i Kosovu.”

Radojević kaže da, ako se obrati pažnja na to šta zaista čini opozicija, ne možemo biti sigurni da postoji iskrena volja za udruživanjem. „Za pojedine lidere nije izvesno da li se još bave politikom, neke partije su zaokupljene svojim problemima, a neke traže prečicu do vlasti. Pasivna taktika opozicije objašnjava se iščekivanjem da socijalni potresi kao danak krize pokrenu biračko telo i da vlast napravi greške zbog kojih bi izgubila naklonost Zapada. S druge strane, deo opozicije koketira sa zvaničnom politikom, da bi kao rezervni igrači ponovo uskočili u igru.”