Dve decenije britpopa

Sećate li se „Vrva”, „Superfjuri enimalsa”, „Supergrasa”, „Elastike”, „Kula šejkera”, „Slipera”... Ako ova imena ne zvuče poznato, „Oejzis” sigurno još odzvanja u ušima. I „Blur” predvođen Dejmonom Albarnom. Ili „Suejd” i „Palp”. Potonja tri imena, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svirki na „Egzitu”. A zajedničko im je da su pre tačno dve decenije pokorili svet, kao deo fenomena zvanog britpop. Posle tragične smrti Kurta Kobejna, sinonima grandža, s druge strane okeana rodio se drugi najbitniji muzički pokret poslednje decenije 20. veka – britpop. Ključna imena koja će svetu ostaviti muzičke bisere, bila su Albarn, braća Noel i Lijam Galager, Džarvis Koker, Bret Anderson, Ričard Eškroft…

Te 1994. sastav „Oejzis” objavio je debi album „Definitely Maybe”, „Blur” ploču „Parklife”, „Palp” – „His’n’Hers”, „Suejd” – „Dog Man Star”, a štampa je pisala da je, zahvaljujući njima, alternativna muzika u Velikoj Britaniji „povratila glas”.

Dr. Aleksandar S. Janković, profesor FDU-a i muzički i filmski kritičar, smatra da je do tada britanski pop bio u žestokoj krizi:

– „Suejd” su lokalnoj muzici vratili ozbiljnost, glamur, seksualnu konfuziju, introvertnost, neke uzvišene vajldovske principe i bitlsovsku ambiciju u aranžmanima. Tu su i „Palp” sa albumom „His’n’Hers”. Krajem leta 1994. štampa je stvorila veštački rivalitet mančesterskih neobrazovanih momaka iz radničke klase („Oejzis”) i uglađenih dečaka iz londonske srednje klase („Blur”) i time pop muziku digla na nivo događanja od nacionalnog značaja, koji je trajao i tokom laburističke pobede na izborima 1995, najveličanstvenije godine za britpop. Iako su leta 1994. „Blur” pobedili „Oejzis” u brzini prodaje singla, „Oejzis” su to komercijalno mnogostruko vratili u nadolazećem periodu primoravši „Blur” da krenu u novu muzičku avanturu. Ako ćemo o kvalitetu, jasno je da su „Blur” bili talentovaniji i bolji bend od „Oejzis”.

Janković podseća da su se svi bitni izvođači iz te epohe bunili zbog potrebe javnosti da britpop izjednači sa letom ljubavi 1967. i bendovima koji su tada bili na vrhuncu, poput „Kinksa”, grupe „Hu”, „Bitlsa”:

– Zbog etiketiranja, neki su poklekli („Bu redlis”), neki su zaboravljeni („Divajn komedi”), a neki su transcedentovali taj period i pokazali da su vanvremenski talenti kao Dejmon Albarn. Period cvetanja, bujanja i zrelosti do 1997. je doneo bar tuce izvanrednih albuma koji su izdržali test vremena – ocena je Jankovića, koji britpop vidi kao direktan odgovor na grandž:

– Dobrih bendova je uvek bilo, a štampa je besomučnim insistiranjem na nacionalnoj muzici napravila veštačku tvorevinu koja se otela kontroli i počela da jede svoju decu. Zamislimo britpop kao Jugoslaviju, u jednom periodu je sve imalo smisla, a onda se ta ideja urušila. Takođe, ovakva atmosfera znatno je pomogla Toniju Bleru da dođe na vlast, jer mejnstrim muzika je uvek u makijavelističkoj vezi sa politikom.

Pesma „Common People” sastava „Palp” proglašena je nedavno u anketi Bi-Bi-Sija himnom britpopa. I Janković je mišljenja da ova pesma najbolje predstavlja britpop, jer je kvinesencija pokreta i epohe:

– Meni je omiljeni album iz tog perioda „Dog Man Star” sastava „Suejd”, o umornim vezama u kojima je ljubav sagorela i kao ključ za raspoznavanje melanholične i konfuzne Britanije devedesetih.

Perjanice britpopa – „Blur”, „Palp”, „Suejd” poslednjih godina ponovo su se okupljale. Iako Janković smatra da su neki akteri britpopa u postfestum fazi uspeli da naprave značajne albume („Blur”, „Palp”), optimizam i euforija 1994/95 se više neće ponoviti:

– Prirodno je da ćemo mi stariji imati nostalgični diskurs na dobra stara vremena, dok će mladi tražiti neku kopču, ne razumevajući suštinu. Devedesete su bile prilično naivan period, kada smo i mi ovde verovali da će svet biti bolje mesto, a ta ideja danas cinično više ne postoji – zaključuje Aleksandar S. Janković.

----------------------------------------------

Zabava umesto velikih tema

Devedesetih je muzika bila najmoćniji medij, a danas je, kaže Janković, izgubila značaj, prevashodno zbog umiranja albuma:

– Muzika više nema ni politički ni socijalni značaj kao periodu od 1965. do 2000. Rok muzika je imala potrebu za velikim temama, a danas preovlađuju hedonizam i zabava.