Kada sudije prekidaju svedoke, a kada optužene

Svedočenje Nenada Ilića, bivšeg pripadnika Jedinice za specijalne operacije, na prošlonedeljnom suđenju za pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, prekinula je sudija jer je, umesto o događaju za koji je pozvan da svedoči, govorio o ubistvu Slavka Ćuruvije, vlasnika i glavnog urednika listova „Dnevni telegraf” i „Evropljanin”.

Ilić je rekao da je u ubistvo Ćuruvije umešan Mile Luković, ubijeni vođa „zemunskog klana”.

Iako se tvrdi da je Ilić pogrešno mislio da treba da svedoči o slučaju „Ćuruvija”, a ne o slučaju „Budva”, postupak sudije Tatjane Sretenović otvara pitanje zašto sudije prekidaju otkrivanje nekih detalja koji bi mogli da bace novo svetlo na neke druge slučajeve. U kojim slučajevima sudija prekida ili dozvoljava da svedoci govore, a u kojima optuženi?

„Sudija nema razloga da svedoka pusti da priča o stvarima koje nisu u vezi sa optužnicom i razlogom zbog kojeg je pozvan da svedoči. Na suđenju za pokušaj atentata na Draškovića Ilić, kao svedok, može da govori samo o tom događaju i sudija je pravilno primenila zakon kada ga je prekinula, shvativši da govori o drugom predmetu. Međutim, tužilac je taj koji bi sada morao da reaguje i tekako bi trebalo da ga zanima Ilićevo svedočenje jer su to saznanja o izvršenju krivičnog dela”, kaže za „Politiku” advokat Goran Petronijević, bivši sudija beogradskog Okružnog suda.

Naš sagovornik ističe da omaška koja se dogodila očigledno pokazuje da je i Ilić, kao i svi drugi za koje se pretpostavlja da bi mogli da imaju saznanja, bio pod pritiskom da svedoči u slučaju „Ćuruvija”. On je, zaključuje Petronijević, počeo sam da priča, očekujući da treba ga govori o Ćuruviji jer je već ispitivan o tome.

Nije neobično da se na jednom suđenju govori o drugom događaju od onog koji je obuhvaćen optužnicom. Svojevremeno je Milorad Ulemek Legija, u procesu za atentat za premijera, danima pričao o švercu droge, hapšenju Slobodana Miloševića, pobuni JSO i drugim temama koje nisu imale veze s optužnicom. Sudija ga tada nije prekidao, ali Ulemek je bio okrivljeni koji u odbrani ima pravo da govori o čemu želi, dok je Ilić svedok, čiji je iskaz ograničen na događaj iz optužnice i koji je dužan da govori istinu.

Slično je bilo i s Darkom Šarićem koji je u postupku za šverc droge govorio o generalu Papaji i tajnom sastanku na Jelovoj gori. I Šarić je u statusu okrivljenog imao pravo da govori o čemu želi. Optuženi ima pravo da se brani kako hoće, pa čak i da laže, dok svedok ima obavezu da govori istinu. U suprotnom, preti mu prijava za lažno svedočenje.

Podsećamo, Ilić je doveden u sudnicu kako bi svedočio o slučaju „Budva”. Dogodilo se da je, umesto o tom događaju, on počeo da govori o ubistvu Ćuruvije, rekavši da je u to umešan Luković. Da Ilić ne svedoči o slučaju „Budva” prva je shvatila advokat Zora Dobričanin Nikodinović, branilac optuženih, posle čega je sudija Sretenović rekla Iliću da ne može da govori o drugom događaju, osim o onom koji se pominje u optužnici.

Ilićevo pominjanje jednog od vođa „zemunskog klana” Mileta Lukovića u kontekstu ubistva Slavka Ćuruvije nije novo. Naime, on je 2003. godine, na saslušanju tokom akcije „Sablja”, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, priznajući krivicu za druga krivična dela, izjavio da su u ubistvo Ćuruvije umešani Mile Luković i Milan Simović (pretpostavlja se da je mislio na u to vreme odbeglog pripadnika klana Miloša Simovića, prim. aut.). Ilićeva izjava pojavila se nekoliko godina kasnije u javnosti i to na engleskom jeziku. Prema toj izjavi, on je inspektorima u „Sablji” ovako prepričao svoj razgovor s Miletom Lukovićem, vođen 2000. godine, u automobilu, kada su zajedno bili umešani u planiranje atentata na Vuka Draškovića u Budvi:

„Luković mi je postavljao i pitanja šta ja znam o događaju na Ibarskoj magistrali i kako to da je Vuk promašen, a da su drugi nastradali. Rekao mi je da, kada su oni odrađivali Ćuruviju stradao je samo on, a ženi nije bilo ništa. Oni su bili na ’čekanju’ i kada im je javljeno da dolazi, oni su prišli i pucajući ubili samo njega. Ženi nije bilo ništa, te da je i s Vukom trebalo uraditi tako”.

Ilić, dakle, tvrdi da je njemu Mile Luković priznao svoju umešanost u ubistvo Ćuruvije. Dodao je da je taj razgovor prekinuo Miloš Simović. Ćuruvija je, podsećamo, ubijen 11. aprila 1999. godine, dok se zločin na Ibarskoj magistrali dogodio 3. oktobra iste godine.

Ilić je u „Sablji” priznao, a kasnije porekao umešanost u slučaj „Budva”, dok se delom iskaza koji se odnosio na Ćuruviju tužilaštvo nije bavilo. Na osnovu Ilićevog iskaza podignuta je optužnica, a kasnije je na tome zasnovana i presuda za slučaj „Budva”. Postavlja se pitanje zašto je poverovano jednom delu njegovog iskaza, dok je drugi deo potpuno zaboravljen.

Podsećamo, Ratko Romić i Milan Radonjić optuženi su za pomaganje atentatorima u slučaju „Budva”, pošto su neposredni počinioci već uveliko osuđeni. Romić i Radonjić su osumnjičeni i za ubistvo Ćuruvije, pored Radomira Markovića i Miroslava Kuraka. Protiv njih četvorice bila je podignuta optužnica, ali je sud predmet vratio u istragu, kako bi bili prikupljeni još neki dokazi.

Prema saznanjima „Politike”, u predmetu „Ćuruvija” postoji nalog da se s Nenadom Ilićem obavi poligrafsko testiranje. Ilić za sada nije saslušan kao svedok u toj istrazi, iako je on prekjuče u sudnici rekao da je razgovarao s tužiocem koji vodi predmet „Ćuruvija”. Zato se može očekivati da će Ilićev prekjučerašnji iskaz iskoristiti odbrana da ga predloži kao svedoka u istrazi.

---------------------------------------------------------

Radisavljević bez komentara

Tužilac Miljko Radisavljević nije bio dostupan da za „Politiku” odgovori da li će proveriti Ilićeve navode i saslušati ga, posebno u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije.

„Sve ćemo saopštiti kada bude završena istraga”, rekao je za naš list tužilac Radisavljević.