Pozivari beznađa

London, 29. april 1992.
Fransis Bejkon, neosporno najveći britanski slikar 20. veka, umro je danas, u 82. godini, dok se nalazio na odmoru u Španiji. To mi muklo saopštava Vera (Vera Blagojević, supruga P. U. pr. red). Nema više njenog "Čudovišta".

(Boraveći u Londonu prošle godine, u Letnjoj školi jezika, Pavle (Pavle Popović, sin P. U. pr. red.) Veri je nabavio luksuznu Bejkonovu monografiju). Često je zagnjurena u nju analizirala slike. Čudio sam se: otkud ta privlačnost. Kao da je njeno krhko telo iz najužasnijih slika, raščerečenih tela i plamtećih boja, crplo tajnu energiju i tako održavalo njeno biće snažnim i normalnim.

Oko nas je bio haos. Pavla i njegove drugove su svake noći jurili pozivari da ih odvedu u rat, u identično beznađe Bejkonovih slika. Kao prikaze su hodali noću po hodnicima, zvonili i lupali na vratima. Više nije išao na predavanja, digao je ruke od ispita na Arheologiji. A njegov prijatelj, Vlasto Sudar, mladić izbegao iz Sarajeva (koga je Pavle i upoznao u Letnjoj školi jezika u Londonu), bio je naš gost. Tajno su se dogovorili sa Verom da "zapale na par meseci" u London kod poznanika Dejvida, dok se ovde SVE ne smiri. Slutili smo: Vlasto je gost bez povratne karte za Sarajevo.

Beograd, 13. maj 1992.
Sastanak sa Borom Radovićem (kasnije došla Alma Midžić) u baštici "Palilulske kasine".

Pričamo o poeziji, a potom neizbežno dolazi na red današnja nemila situacija.

"Eto, sinoć na televiziji, gledam opet ljudske glave, razbijene, rascepljene, unakažene, i to u gro-planu, i tu sada više nema nikakve samoobmane, nikakve varljive scene, već je to nešto stvarno, krvavo i nešto zaista poslednje, iza čega je samo čist mrak. Nalazimo se usred pakla."

Zatim se slažemo da je i ovde, u Beogradu, u Srbiji, gde prividno vlada nekakav mir, i spolja se ništa ne vidi, zavladala – anarhija, haos. Shvata moju zabrinutost da Pavla ne pokupe i odvedu u nepoznato. Na rastanku se dugo pozdravljamo kao da i sami odlazimo u mrak, u ambis.

Beograd, 28. maj 1992.
GODO KAO – PROTEST

Pred samu premijeru Godoa i svečanog otvaranja obnovljene zgrade ATELjEA 212, ansambl Godoa, potresen masakrom civila u Sarajevu, uputio je Upravi ATELjEA 212 pismo – zapravo molbu za izvesno odlaganje predstave.

Tekst čitavog pisma:
UPRAVI ATELjEA 212
Izvođenjem predstave Čekajući Godoa otpočeo je život

ATELjEA 212; bili smo roditelji te scene; posle 36 godina učinjena nam je čast da istom predstavom otvorimo novu zgradu ATELjEA 212; osećamo ponos zbog tog poverenja; utoliko veći što smo doživeli da na kraju karijere definitivno trijumfujemo.

Ali to je samo polovina istine; druga polovina je građanski rat u našoj zemlji, ovog trenutka u Bosni i Hercegovini, koji nam je doneo nespokojstvo, brigu i mračnu slutnju; obnovljeni razgovori o rešenju problema u Lisabonu i posredstvo Rusije, najzad sporazum o prekidu borbi, doneli su nam izvesno smirenje i nadu da možemo ponovo izvesti Godoa, koji je sve vreme delio našu sudbinu.

Usred te obnovljene nade, u sredu, 27. maja, pomućena, zločinačka svest, koje smo se sve vreme pribojavali, ostvarila je neshvatljiv masakr u Sarajevu; 20 nevinih ljudi je poginulo, a 70 je unakaženo, dok su izgladneli stajali u redu za hleb, verujući, kao i mi, da su topovi bar za trenutak umukli; duge, široke, unakrsne trake krvi na sarajevskom pločniku ispred pekare bacile su nas u očajanje; prestali smo da mislimo o našem poslu; suočeni smo sa najstrašnijom istinom – bezvrednošću ljudskog života; pred tom činjenicom više ništa nema smisla; naša predstava najmanje.

Godo se dugo održavao na sceni; sada više ne postoji; oni koji su ga izvodili nisu više sposobni za to; možda više nikad.

Molimo Upravu ATELjEA 212, pozorišne scene čiji smo osnivači, da proglasi jednonedeljnu žalost; ne može se proslavljati i održavati svečanost dok stojimo u krvi; dok ona udara u nozdrve; dajte nam to vreme da se priberemo; da pokušamo da nastavimo; da umetnost, kao toliko puta dosad, pokrene život u nama i oko nas.

Vasilije Popović, Rade Marković, Ljuba Tadić, Mića Tomić, Bata Paskaljević i Rastislav Jović.

Beograd, 29. maj 1992.
Uprava Ateljea 212 dala je za štampu skraćenu verziju Pisma Ansambla Godoa za javnost: Od 29. maja pomerene su predstave na za 2. 3. i 4. jun.

Beograd, 1. jun 1992.
GODO, KRAJ

Čekajući Godoa definitivno neće otvoriti novu zgradu ATELjEA 212,  jer je Ljuba Tadić, NAVODNO zbog bolesti (visok šećer), otkazao SVE predstave.

Drašković je pozvao mene i predložio da u ime ansambla napišem da Godo neće biti izveden zbog bolesti Ljube Tadića. Kako sam o Ljubinoj bolesti prvi put čuo od njega, a ne od Ljube, izrazio sam sumnju.

Pozvao sam Ljubu. Reagovao je plahovito: saznao je da je neko iz Ateljea bio LIČNO kod Slobodana Miloševića da mu uruči svečane pozivnice za otvaranje Ateljea. Rezignirano, sa ogorčenjem, dodao je: "Ma ti nemaš pojma. Oni su hteli da nas "prodaju".

 "Sada je sve završeno, dragi moj prijatelju. ’Godo’ je mrtav! A da se to kojim slučajem dogodilo, i da je u publici sedeo Milošević sa svitom, mi bismo posle dizanja zavese otišli sa pozornice! Pa neka Muci igra

Zove Mića Tomić, takođe, pun gneva, po istom pitanju pozivanja Slobodana Miloševića na svečano otvaranje i našu predstavu. Misli da je to sve strašna obmana, smišljeno, kaže: "Da nas ponize!"

Potom Bata Paskaljević: "Zabezeknut sam!" – rekao je.

Jedino mi Rade Marković, gospodski, otmeno, kako to već on ume, kroz smeh saopštava: "Nećemo im d a t i Godoa! ′′ Ali i njegov smeh je gorak.

Beograd, 2. jun 1992.
NOVI GODO U RATNIM UNIFORMAMA

Pošto je zauvek otkazana NAŠA predstava, na otvaranju obnovljenog ATELjEA, 2. juna, biće odigrana predstava Godoa koju su spremili studenti glume klase Bore Draškovića Pozorišne Akademije iz Novog Sada.

Na otvaranje Ateljea su pošli Pavle, njegov Sarajlija Vlasto Sudar, a sa Verom, nova devojka Vuka Krnjevića, Sarajka (izbeglica), prozračna i vrlo lepa, odlična glumica Ljiljana Đurić.

Vera je sa mladićima oko ponoći banula u stan, udarajući vratima i stežući vilice, kako bi zadržala svoj bes i gušeći bujicu reči.

"Taj Boro Drašković je svoju klasu, novosadske studente, odenuo u kamuflažne vojne uniforme, dao im oružje u ruke... "

"Preko Beketa poziva u rat! On hoće krv, ubijanje, i da sve te momke, i devojke ’ugura’ u Bejkonove slike..."

"Pa zašto sam ne ode u Sarajevo, on je Sarajlija! Zašto odmah ne uzme mitraljez! Ne! On diplomce proizvodi u ratnike, u ubice! I to preko Beketa! Zar je on je profesor? On je jedan idiot!"

Išla je po kući kao lavica. Pavle i Vlasto su je unezvereno gledali. Pavle kaže da je do lifta sve bilo u redu. Samo je ćutala. A na vratima, kada me je ugledala, provalilo je iz nje.

Njih dvojica to isto misle. Odobravali su joj. Bili su poraženi, videlo se to po Vlastinom belom licu.

Zagrlio sam je. Spustila je glavu na moje grudi. Tiho i dugo je jecala kao ucveljeno dete. Kao i Ljuba Tadić i ona je isprekidano ponavljala: "Godo je mrtav!"

Ja sam to znao odavno.

One noći, 12. decembra, 1956. posle veličanstvene premijere na novoj sceni Ateljea 212, u zgradi "Borbe", za mene je Godo bio rođen. I bio mrtav.

DVA RUKSAKA
Za trenutak sam razmišljao o Verinoj navali besa. Da li je onako vešto, kako je to već znala, "kanalisala" svoje emocije na Godoa, a posredi je bio sasvim drugi, skriveni bol. Ne, znao sam, nije ništa drugo: bio je u pitanju krah

Potom, celu noć ne spavamo. Hodamo po stanu kao senke. Tiho govorimo.

Momci, Pavle i Vlasto pakuju svoju stvari u ruksake. Pomažem im i kažem da zaborave Godoa. Sada ih čeka NjIHOVA LIČNA neizvesnost. Ujutru putuju za London. Na postelji prebačena spremna dva nova blejzera, dve puplinske košulje i kravate. Vera naglašava da samo kao elegantni džentlmeni mogu da "ušetaju" u London.

Uzalud okrećemo telefon i pozivamo Vlastinu majku. Ali Sarajevo ćuti.

Da li je Vera srećna što odlaze? Pred zoru vidim njeno veliko zeleno oko koje blista, ali ne razaznajem da li je to radost ili se slivaju suze. Samo čujem kako energično govori sebi u nedra: "Samo da odu! Samo da odlete iz ovog života umotanog u krvave kamuflažne uniforme!"