Kraj ushićenja

Beogradski koncert Rolingstonsa biće veliki događaj iz više razloga nego što na prvi pogled deluje. Njime će se automatski okončati kampanja za nastup Džegera, Ričardsa, Vajmena i Votsa. To će tzv. običnom čoveku doneti malo mira: konačni prekid visokotemperaturnog medijskog ushićenja koje ga je, tokom više meseci vrebalo sa svih strana. U stvari, ako se setimo 2003. kada je bend iz bezbednosnih razloga nakon smrti Zorana Đinđića odbacio ugovoreni dolazak u Beograd, trajalo je sve to godinama.

Tokom priprema javnog mnjenja na mogućnost da se održi koncert bilo je mnogo trenutaka kad se moglo pomisliti da se čitavo društvo vratilo u šezdesete godine prošlog veka. Verovatno bi takav naučnofantastični eksperiment značio progres u doba pokojnog poludiktatora, a koliko bi on to bio u epohi tranzicije u 21. stoleću? "Dolazak Stonsa značajno će uticati i na popravljanje krvne slike u samoj Srbiji. Ovde je čitava jedna generacija bila prinuđena da odraste na turbo-folk deponiji i toj generaciji bi Stonsi na spektakularan način pokazali da postoji i nešto neuporedivo bolje i plemenitije", tvrdio je svojevremeno portparol koncerta dotičnog benda u Beogradu. Ispada da niko od ovdašnjih stotina hiljada klinaca – obraća li se rokenrol pre svega pojedincima? – ne bi imao priliku da čuje (za) Rolingstonse kad oni ne bi svirali na Ušću. Ispada da će srpski mutirani dizelaši večeras da otkriju Stonse, a sutra da, oduševljeni otkrićem, pobacaju turbo-folk diskove, skinu kajle i počnu puštati kosu. Čitajući gore citirane rečenice; analize po kojima se zalaganjem za koncert "Stonsa" u Beogradu pojedini srpski političari zalažu za "svojevrsnu najavu dolaska ’novog doba’"; prigodne naslove tipa "Zar mi ovo zaslužujemo?"... pisac ovih redova bi se osetio slično kao kad je u nekom letnjem kafiću prvi put čuo pesmu po kojoj se moglo pomisliti da je njen autor nedavno, a bila je 1993, upoznao rokenrol: "Kada moje uši čuju muziku na struju." A ta asocijacija se podudara s činjenicom da je menadžer i glavni glasnogovornik koncerta autor ne samo knjige "The Rolling Stones: umetnost pobune" nego i štiva "Obe strane jastuka", posvećenog baš Bajagi, pevaču što je, makar deklarativno, devedesetih otkrivao čari "muzike na struju".   

Naravno, koliko nije sporna škodljivost turbo-folka toliko je nesporan i značaj Rolingstonsa. Ali, u ovom veku nametati njihovu recepciju u formi iz šezdesetih i sedamdesetih godina prethodnog, moglo bi da bude uvredljivo, kad bi imalo ikakvog smisla. Kojom logikom može da bude vođeno široko otvaranje javnog govora za hvalospeve o Stonsima kao bendu koji još uvek ima tapiju na pojam pobune, osim da se stvori predstava da domaći mediji nikada nisu ni dodirnuti pankom, da ne govorimo o recentnijim pop-oblicima i podformama koje su rebeloidnu energiju profilisale i približile duhu vremena? Kao da niko ovde, na kraju krajeva, nije slušao parodiju pesme Satisfaction u izvođenju grupe Devo odnosno Rezidents, a obe su obrade snimljene još sedamdesetih godina prošlog veka.

Tranzicija u Srba je i inače čudo od perioda po čestim sudarima proklamovanja progresa i uvođenja izvesnih sistemskih mera za povratak u prošlost. Ako ostanemo na koncertnoj ponudi, poslednjih godina ovde su najzapaženiji nastupi grupa koje su svoje kreativne vrhunce imale devedesetih, osamdesetih ili čak sedamdesetih: od Red hot čili pepers preko Kult i Bili Ajdola do Taksedomun i pominjanih Rezidents. (Pokušaj da se jedan bend koji na prepoznatljiv način tumači duh ovog vremena na velika vrata ponudi Beogradu završio se nastupom Kajzer čifs u tragikomično neispunjenoj Areni.) U tom nizu, logično je da red dođe na Rolingstonse, jednu od dve grupe koje su utrle osnove rokenrola, i da njihov nastup bude najtrijumfalniji mogući, kako bi, ako u ovoj sredini uopšte ima ikakvih pravila, hronometar mogao da se konačno, bar što se organizovanja velikih koncerata tiče, obrne ka novijem duhu.