Škotski sui generis

Posle 18. septembra više ništa neće biti isto. Ono što škotski referendum za nezavisnost čini posebnim i jedinstvenim predstavlja činjenica da četiri miliona Škota s pravom glasa sledećeg četvrtka ne odlučuje samo o sudbini više od tri veka stare političke unije sa Engleskom. Njihovi glasovi itekako mogu, u osetnoj meri, uskolebati međunarodne odnose na prostoru od Atlantika do Vladivostoka. Dok bi u slučaju pobede unionista unutrašnja priroda i karakter Velike Britanije bili suštinski predrugojačeni, izglasavanjem nezavisnosti Škotske s mape bi nestala jedna stalna članica Saveta bezbednosti UN, država koja je u poslednjih 300 godina, s izuzetkom Južne Amerike, širom sveta igrala važnu ulogu u mnogim presudnim istorijskim zbivanjima.

Od svih malih nacija na ovoj planeti, možda su samo stari Grci nadmašili Škote svojim doprinosom čovečanstvu. Ovako je, biranim rečima, o svojim sunarodnicima sa severa govorio Vinston Čerčil, jedan od najvećih državnika 20. veka. Njegov naslednik, aktuelni premijer Dejvid Kameron, i sam škotskog porekla, možda misli isto, ali je u lavovskom delu kampanje, koja ovih dana ulazi u završnicu, ostao po strani, rezervisan i nesaopštiv. Koaliciona konzervativno-liberaldemokratska vlada u Londonu nije se snašla u nezahvalnoj ulozi kockara poslednje šanse. Ruku na srce, problem škotskog separatizma aktuelna vlada u Londonu nasledila je od svojih prethodnika, Blerovih laburista, koji su tihi plamen secesionističkih ambicija Škotske nacionalne partije samo dodatno razbuktali kada su Škotima vratili parlament ukinut davne 1707. godine.

Umesto da su na vreme priznali da problem postoji i krenuli mu u susret, Kameron i drugovi odlučili su da se „prave Englezi” i sve do prošle nedelje ujutru, kada je nedeljni „Tajms” objavio istraživanje u kome se 51 odsto Škota izjasnilo za nezavisnost, pretvarali su se da ih ne dotiče ono što se dešava na severnoj strani Hadrijanovog zida. Jedini ostrvski političar koji se odvažio da istini pogleda u oči i stvari nazove pravim imenom bio je harizmatični gradonačelnik Londona. Inače strasni disputant, Boris Džonson je pozvao svoje kolege da ne obmanjuju britansku javnost i da prekinu samozavaravanje da će, u slučaju da na referendumu pobedu odnesu pristalice nezavisnosti, sve, manje ili više, ostati po starom.

Kako Srbija treba da gleda na škotski sui generisi koje pouke da izvuče čekajući rezultate referenduma? Valja umovati mirno i trezveno, a raditi praktično. Ovo nije trenutak u kome ćemo – poneseni niskim emocijama, zato što je zvanični London u proteklih četvrt veka neštedimice podržavao svaki separatizam nauštrb naših interesa – sa zluradim podsmehom seiriti nad njegovim nedaćama i Velikoj Britaniji tako vraćati šilo za ognjilo. Kao dobar primer razložnog rezonovanja i odrešitog delovanja u škotskoj krizi, sa stanovišta sopstvenih interesa, pisac ovih redova smatra veoma zapaženu polemiku bivšeg šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića objavljenu u londonskom „Tajmsu”. Spoljna politika je stvar računa, a ne osećanja.

Kad je reč o poukama i opomenama, nameće se utisak da je usitnjavanje trend koji sve više uzima maha, a da se individualistička osećanja, jednom razbuđena, teško suzbijaju. Posebno na onim linijama podela koje su u davnoj prošlosti, zarad svojih imperijalnih interesa, na mapama iscrtavale tadašnje velike sile (pomenuti Hadrijanov zid koji deli Englesku i Škotsku sagradili su stari Rimljani). Takvih linija, nažalost, kod nas ima napretek. Škotski slučaj, s jedne strane, nameće pitanje da li je uopšte i kako moguće, u današnjoj Evropi, neki politički, etnički ili administrativni entitet sprečavati da ne krene istim putem. Jer, ako polovina Škota ima poriv da napusti relativno stabilnu političku uniju, u kojoj je ostvarila najviši mogući stepen autonomije i nesmetano isticala svoj poseban identitet, čime opravdavati opstanak pojedinih projekata koji nikako da daju rezultate? S druge strane, primer Škotske predstavlja ozbiljno upozorenje da naročitu pažnju treba posvetiti i najmanjim najavama separatizma koji bi, ako je protivan našim vitalnim interesima, morao biti suzbijan u klici.

Slučaj Škotske valja sagledavati i sa aspekta međunarodnog položaja naše zemlje u novonastajućoj evropskoj konjukturi. Ko će, i na koji način, u slučaju njene nezavisnosti, na velikoj sceni popuniti prostor koji je dugo, zalažući se za određene vrednosti i principe, zauzimala Velika Britanija? Vredi podsetiti se da je ona, makar do sledećeg četvrtka, jedan od retkih preostalih pobornika koncepta Evrope suverenih nacionalnih država. Za razliku od fizike, u surovom svetu međunarodnih odnosa ne postoji vakuum kao prazan prostor u kome neko tuđu moć i uticaj neće zameniti svojim. Za nas, kao zemlju kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, možda je najvažnije da proniknemo koji će procesi u njenim okvirima jačati, a koji slabiti, a posebno da li će, i koje zemlje, pored Nemačke, biti njihovi nosioci.

Dušan Spasojević, ambasador