Očajna majka peške krenula od Banje Koviljače do Beograda

Šabac – Gorica je iz Banje Koviljače krenula u četvrtak. Pošto je prepešačila 30 kilometara, u Prnjavoru je svratila u policijsku stanicu da se okrepi. Jedan od policajaca odveo ju je svojoj kući i Gorica je prespavala u njegovom domu, zahvalna za ljubaznost koju joj je pokazala njegova porodica.

U petak je krenula put Šapca, pod budnim okom policije koja je brinula o njenoj bezbednosti. Gorica je zatražila njihovu pomoć i da bi izbegla mešanje stranaka i pojedinaca koji bi da iskoriste njenu tešku porodičnu muku zbog koje se uputila do Beograda.

Šabački Centar za socijalni rad ustupio je Gorici prihvatilište koje se nalazi na periferiji grada, u krugu gerontološkog centra. Ljubazno osoblje čekalo je Goricu sa pripremljenim obrokom,ali njoj nije bilo do hrane.U kontejneru sa dve sobice i dva kreveta namerava da se odmori i nastavi put. Pre nego što je stigla u prihvatilište, mobilni tim Centra za socijalni rad odvezao ju je do Hitne pomoći.

–Izmerili su mi pritisak i, pošto je bio povišen, dobila sam lek pod jezik,ali nisam se raspitivala mnogo o svom zdravlju.Uradili su mi EKG, bilo je sve u redu –kaže Gorica.

Preplanula od sunca,umorna od napornog puta, jedva čeka da legne u krevet. Pokazuje šta je sve ponela na put: kačket protiv sunca, kišobran, lagani podmetač za sedenje na travi.Kaže da se raspitala i saznala da je najbolje da sedi na travi sa ispruženim nogama jer će ih tako najbolje odmoriti.Tu su i hanzaplast za žuljeve, jod, pinceta da izvadi trn ako se ubode, konjska mast protiv bolova u nogama, flašica s vodom i malo preobuke.

Priča nam kakva ju je muka naterala da se uputi u Beograd ministru Vulinu. Njena kći Darija, koja ima 13 godina, obolela je kada je imala devet.Tada je Gorica morala da prestane da radi, a penzija supruga Dragiše, penzionisanog policajca, mala je za Darijino lečenje. Devojčica je, kaže, pogrešno lečena od epilepsije, a tek kad je otišla na ispitivanje u Tursku konstatovano je da ima redak oblik hemofilije A. Zbog ranijeg lečenja, boravka po bolnicama i skupih lekova, potrošili su skoro sve što su imali. Najpre su prodali kuću u Šapcu, pa njeno imanje u Zminjaku. Rešili su da se odsele u Banju Koviljaču, jer su mislili da će joj klima u banji prijati.Darija se oporavila, ali nevolja je sustigla porodicu: poplava im je oštetila kuću, uništila čak i skupe lekove koje su kupovali za devojčicu. A pomoći niotkuda, samo obećanja.

Za boravak u Turskoj, gde je devojčica bila dva puta i gde treba opet da idu, bilo im je potrebno mnogo para.

–Sve što smo tražili za dugogodišnje lečenje deteta dobili smo od dobrih ljudi iz celog sveta. Pomagali su nam naši ljudi iz inostranstva, na žiro-račun koji smo otvorili za Darijino lečenje uplaćivali su po 300 dinara. To me je duboko dirnulo, jer znam da su dali sve što su imali. I nisam više htela da prosim, već tražim od države da pomogne i meni i drugoj deci koja su ugrožena. Tražim da se obiđu sva deca u poplavljenim područjima i da vide kako žive, da se napravi prioritet nad prioritetima. Hoću da se ukine svaki vid diskriminacije, jer su bolesna deca diskriminisana, da im se obezbede osnovna sredstva, lekovi, udžbenici, nega, da mi roditelji koji moramo da budemo uz njih ne budemo socijalni slučajevi – objašnjava Gorica šta traži.

Sve je rukom napisala i taj papir hoće da preda Vulinu, a ako on nije nadležan, neka se vidi ko jeste.

Objašnjava da Darija uz adekvatno lečenje može imati potpuno normalan život, ali da ona i njen muž sami ne mogu to da omoguće.

–Lekari su nam objasnili da je hemofilija A kod žena retka i da ima samo šest slučajeva obolelih u svetuod ove vrste bolesti. Sada treba ispravljati i posledice pogrešnog lečenja – pojašnjava Gorica.

Gorica je privukla pažnju mnogih prolaznika i ljudi u mestima kroz koja je išla. Na nosi najlon s natpisom „Za svu decu bolesnu i poplavama ugroženu, a zaboravljenu”.

–Dirnuta sam pažnjom ljudi. Prolaznici iz kola pokazivali su mi podignut palac, a svuda su me svraćali da se okrepim. Iznosili su mi hranu,slatkiše, vodu, bake su mi davale jabuke. Nisam mogla da ih odbijem, objašnjavala sam da ne mogu toliko da nosim, ali da ih ne uvredim, uzimala sam, pa sam uz put to delila deci. Svi su odobravali moj postupak, niko mi nije rekao nijednu ružnu reč – kaže Gorica.

Na mobilni telefon stižu joj samo reči ohrabrenja, a najvažnije joj je što je u tome podržava suprug. Stalno se čuje s Darijom, jer će ona prvi put posle četiri godine, od kako se razbolela, spavati bez mame, koja je bila uz nju prilikom svakog boravka u bolnici.

–Kada sam krenula iz Banje Koviljače i kada su mediji objavili da idem, stiglo mi je obaveštenje iz kancelarije za poplave da sam dobila novac i da odustanem. Nisu me odvratili ni ljudi iz Centra za socijalni rad, a rukovodstvu Grada Loznice upućivala sam zahteve za pomoć. Sem obećanja, ništa nisam dobila. Ne odustajem, zbog sve dece – odlučna je da istraje Gorica.

Milanka Eraković