Levi Indijanci

Posle dosta natezanja na Kapitol hilu, odlučeno je da se i Vašingtonu pruži prilika da ugosti jedan koncert po receptu bivšeg Klintonovog potpredsednika SAD Ala Gora, pa su neki muzičari (manje poznati od Madone) napabirčeni na brzinu u dvorištu u Nacionalnom muzeju američkih indijanaca. Ova arhitektonska celina sagrađena najzad pre tri godine i priključena nizu fantastično opremljenih i besplatnih smitsonijanskih muzeja na molu između Obeliska i Kapitola, tako je zamišljena da oko sebe ima dosta vijugavih putića i konstruisanih slapova, valjda kao simbolična replika nekadašnje zemlje starosedelaca. I da su na vreme obavešteni, aktivisti protiv globalnog zagrevanja ne bi mogli da se na tom mestu okupe u dovoljnom broju, a da se ne okupaju u indijanskim vodama ili ne pogaze neku od prekolumbijanskih biljaka (kukuruz i pasulj) zasađenih oko ovog novog hrama prognanih plemena.

No, za televizijsko snimanje sve je bilo kao poručeno. Jer u pozadini te, na brzinu izdignute pozornice, vidi se Kapitol hil. Zvaničnici indijanskog muzeja tako su pomešali dva događaja: Jedan je bio celodnevni program već ranije isplaniran, posvećen prekolumbijanskom vrhovnom božanstvu andskih naroda – Kečua, Ajmara, Inka – Majci Zemlji (ili Paćamami), dok je drugi trebalo da najavi, nekoliko sati pre glavnog američkog događaja u Nju Džersiju, globalnu muzičku inicijativu za "život zemlje" pod rukovodstvom oskarovca Gora od koga se još ovde očekuje da se kandiduje za predsednika na izborima u novembru 2008.

No, bez obzira na Kapitol u pozadini, mali je to prostor za tako globalan događaj, pa je šarena publika, među kojima su bili i demonstranti protiv Gorovog "globalnog zagrevanja mozga", ne izdržavši vrućinu, ulazila u indijanski muzej, da se tamo rashladi pod dobrano raspaljenim klima uređajima.

Čiroki i Majka Zemlja

Kako su u američkoj istoriji prošli indijanci prilikom "otkrića novog sveta" dobro je znano, ali je američki ekscentrik, naslednik bogatog naftaša, Dzordz Gustav Hej, zainteresovan za arheologiju šezdeset godina (1897. – 1957) skupljao sve artefakte iz sveta "crvenokožaca" pa je ovu bogatu kolekciju učinio javnom osnovavši u Njujorku muzej posvećen američkim indijancima. Tek je 1989. američki kongres odlučio da se na nacionalnom molu "oduži" starosedeocima, a posebna zgrada izgrađena je i otvorena pre tri godine.

Sva je prilika da su pronalazači novog sveta, "civilizujući" prethodni po svom ukusu i nazorima počeli još tada da uništavaju indijansko božanstvo Majku Zemlju. O tome detaljnije, uz mnoštvo novih podataka i istorijskih svedočenja govore dve nove knjige: "Čiroki nacija i Staza suza" (Teda Perdu i Majkl Grin) i "Čejeni i rat za Ameriku" (Kolin Kalovej) obe u izdanju Biblioteke istorije američkih indijanaca. To su samo prve među hiljadama neispričanih, iskrivljenih ili pogrešno interpretiranih priča o starosedeocima, najavljuje izdavač. Šta će od svega toga uspeti da proguta današnja Amerika, opsednuta zelenim talasom i prirodnim lekovima, a da nikad nije našla za shodno da preispita osam stotina biljnih melema koje su koristili Čiroki, na primer? No, prikazivač ovih retkih noviteta o prekolumbijanskom svetu komentariše da je od svih grehova onih koji su nastanili "novi svet" najteži onaj počinjen prema starosedeocima. Ipak o tom "genocidu" se ovde retko razgovara, jer se "prošlost ne da ispraviti".

Da je bar Al Gor, umesto što je, kako piše komentator Los Anđeles tajmsa, angažovao svoje ispisnike među blaziranim rok zvezdama teškim na stotine miliona dolara, pozvao Ajmare i Kečue da siđu sa Anda i svojim instrumentima pravljenim od svakojakog lekovitog bilja globalno ozvuče Paćamamu, možda bi ona najzad pošla putem harmoničnog ozdravljenja. No,, ovde je reč o globalnom profitu i promociji, a ne o spasu planete. Pa su se tako obe zaraćene strane, i oni koji podržavaju Gorov napor da se nešto učini, i oni koji smatraju da je to levičarsko "usijanje mozga", zajedno sklonili u rashlađeni indijanski muzej, gde su, ako su hteli, mogli da vide nešto od ostataka one civilizacije, koju su svojski utrli.

Nova levica između "Čejnija i Čomskog"

Što se levice tiče, ona na lestvici pokreta i grupa u američkoj hijerarhiji stoji negde gde i indijanci, ili niže, ali je za to i sama kriva. Tako bar tvrdi Tod Gitlin, poznat kao osobena i istaknuta figura na levom američkom frontu još iz vijetnamskih dana. U novoj knjizi eseja "Intelektualci i zastava" (Kolumbija juniversiti pres) on svojim istomišljenicima zamera što su se u "velikom odstupanju" povukli u samoproklamovanu "marginalizaciju". Rezultati ovog povlačenja pomogli su akademske karijere pojedinaca, ali je, kako postavlja Gitlin, to katastrofalno uticalo na političku snagu pokreta. Levica u Americi, po njemu, pre svega, kriva je što je sa prezrenjem odbacila sve "patriotske simbole i uverenja" koja su se po njima, u vreme ratovanja u Vijetnamu, kosila sa samim razumom. Mali je broj onih koji uz Gitlina, na levom frontu, priznaju da je odbacivši patriotizam američka levica izgubila pravac kojim će delovati, i postala "politički irelevantna". Možda bi, predlaže autor ove retke kolekcije eseja, mogla da se stvori "patriotska levica" negde u međuprostoru "između Čejnija i Čomskog". Svakako da između sadašnjeg potpredsednika SAD, najvatrenijeg pobornika konzervativne ideje i ideologa ratovanja u Iraku i drugde po svetu, i akademskog profesora, lingviste i pisca koji najoštrije kritikuje Ameriku, ima dosta mesta za masovniji levi pokret.

Kao što su svojevremeno liberalni američki antikomunisti (četrdesetih i pedesetih godina 20. veka) stajali negde na pola puta između Staljina i Mekartija. I u nekoj vrsti manifesta, Gitlin, koga se sada odriču mnogi iz njegovih redova, objašnjava "ograničenja slobode": "Slobodni smo da zamišljamo našu zemlju, kako god mi to hoćemo, samo nismo slobodni da poričemo da je to naša zemlja".

Propovednik Bili

Bil Talen je jedan od tih levih aktivista, koji pod plaštom "Propovednika" izvodi svoje antipotrošačke performanse po Menhetnu. Glumac i pisac, on poput ranog Darija Foa, već godinama obilazi ulice Menhetna uzvikujući parole protiv "Diznifikacije" Tajms skvera ili upozoravajući da je najveći lanac robnih kuća na svetu "Volmart" "potrošačka osovina zla". U ulogu propovednika uživeo se gledajući "telejevanđeliste" koji bombarduju američki gledaoce biblijskim komandama "direktno od Boga" o disciplini, apstinenciji, radu, redu i ratu. Svoju crkvu nazvao je Crkvom prestanka kupovine, a u propovedima traži da se Amerikanci odreknu svoje heroinske zavisnosti od potrošnje po prodavnicama. Mnogi su mu lanci zabranili pridikovanje u svojoj okolini. Među njima je globalni "Starbaks", američka moćna globalna prodavnica kafe u kartonskim čašama, koja sebe smatra "socijalno najosvešćenijom kompanijom".

No, i Bili je jedan od mnogih (samo) marginalizovanih levih indijanaca. Bez trunke patriotskog naboja, on prolazi u velikim gradovima kakav je Njujork ili među svojim akademskim istomišljenicima kakvi se mogu sresti u akademskim "rezervatima" po istočnoj obali.