I srebro je nebo

Od našeg specijalnog izveštača

Madrid – I srebro je nebo! Košarkaši Srbije ubedljivo su poraženi u finalu Svetskog kupa od u ovom trenutku „drugog” košarkaškog sveta, nedodirljivih Amerikanaca koji su tako zabeležili 63 pobedu u nizu, prvu protiv našeg tima posle 26 godina. Kuriozitet je da je ovo bio prvi okršaj dve košarkaške velesile, a SAD su se izjednačile sa nama po broju osvojenih zlatnih medalja, 5-5.

(Foto FIBA)

Rezultatski, ovo je najubedljiviji trijumf nekog tima u istoriji planetarnih šampionata – 129:92 (35:21, 32:30, 38:26, 24:25), ali košarkašima Srbije niko nema pravo da zameri ništa ni „za dlaku”. Najprijatnije su iznenađenje „mundobasketa”, vinuli su Srbiju u sam vrh svetske košarke, kada to niko, ama baš niko, nije ni sanjao, kamoli očekivao. Teodosić, Simonović, Jović, Bogdanović, Bjelica, Marković, Kalinić, Birčević, Krstić, Raduljica, Katić i Štimac i selektor Đorđević su naši sportski junaci, ušli su u istoriju srpskog sporta.

(Foto FIBA)

Očekivanja koja su išla do euforije među ljubiteljima košarke, možda i zbog izjava naših momaka i njihovog trenera da će se boriti za zlato, ne treba gledati sada kroz prizmu rezultata u finalu. Još nepotrebnije je upoređivati Indijanapolis sa Madridom, jer tada je razlika u kvalitetu između dva tima bila daleko manja. Američki je bio jači od ovog, ali Srbija danas nema Divca, Bodirogu, Stojakovića, Gurovića, Jarića, Tomaševića, Rakočevića, Vujanića... Međutim ima nove junake, tim koji u perspektivi može da osvaja u kontinuitetu medalje na velikim takmičenjima i selektora koji je mnogo uradio da se vrati vera u našu košarkašku školu, talenat i karakter, poštenje i poštovanje – kult reprezentacije.

(Foto FIBA)

Želja je postojala, kao i priprema za utakmicu, ali protivnik nam je dozvolio da zlato u rukama „držimo” bukvalno pet minuta. Ušli su naši momci bez straha, ponovili sjajnu igru u napadu kao protiv Grka, Brazilaca i Francuza, ali na drugoj strani su zaista bili košarkaški vanzemaljci. Amerikanci su u proseku sve utakmice do finala dobili sa 32 razlike i niko ih nije ozbiljnije oznojio ni u Bilbaou, ni u Barseloni, a najmanje naši momci u madridskom finalu. Pri vođstvu našeg tima 15:7, zaigrali su čvršće, agresivnije  i krenuo je košarkaški cunami koji ni jedan tom na svetu ne bi zaustavio. Pokrenuli su ga spoljni igrači, ono što je trebalo da bude neka naša prednost, šut za tri poena, odveo nas je u poraz bukvalno za dva minuta. Harden i Irving su gotovo sami napravili seriju 15-0, šutevima za tri 5-5. I tu je bio kraj – 28:6 za celih pet minuta.

(Foto FIBA)

Pala je u vodu osnovna Đorđevićeva postavka da se zaustavi ta ubitačna šuterska linija Irving-Harden-Tomposn, a kada smo promašili nekoliko „zicera” u nizu, Amerikanci su otvorili kontru, podizali razliku kao od šale i rušili moral naših momaka skokovima u napadu. Jedino su Bjelica, Kalinić i Teodosić kako tako pronalazili način da nešto pogode, ali bilo je prekasno za bilo kakav povratak. Već u 12. minutu Amerikanci su stavili zlato oko vrata, ubacivši čak 42 poena, a 50 već četiri minuta kasnije. Možda je sa čvršćom igrom, više faulova i „destrukcijom igre” taj ritam donekle mogao da se uspori, ali analiza ovakve utakmice uopšte nije potrebna.

Koliko su nas „razbili” isključivo šutom, pokazuje i statistika. Imali smo šest asistencija više (16-10), ostvarili najmanji zaostatak u skokovima od svih timova sa kojima su Amerikanci do sada igrali (44-32), ali odnos „trojki”, 15 protivnika (čak 45 poena), naspram 5 naših (25), uz ukupan šut 58-48 odsto, sve govori. Jeste naša odbrana podbacila, ali bar polovinu šuteva protivnik je ubacio preko ruke, Irving šest „trojki” bez promašaja. Uz veliku razliku u fizičkim i atletskim sposobnostima, nismo znali šta i odakle da branimo.

Ni previsok rezultat, međutim, nije slomio naše igrače. Odigrali su do kraja koliko su mogli, Bjelica i Kalinić su dobili ovacije, kada je nekoliko minuta pred kraj utakmice Đorđević izvodio junake Svetskog kupa da bi im se naši navijači, ali i većina u dvorani koji su bili uz naš tim, aplauzima odužili za ono što su pokazali do finala. Ovo je najlepši početak jedne nove, blistave košarkaške priče naše reprezentacije, a nastavke s nestrpljenjem očekujemo naredne godine u Francuskoj na Evropskom prvenstvu i nadamo se na Olimpijskim igrama u Riju, jer Peking i London smo preskočili. Zato neka danas svi koji mogu dođu u 20 časova ispred Starog dvora u Beogradu da ih pozdrave. I neka uđu u onaj košarkaški voz, koji je pomenuo Đorđevićev asistent Joca Antonić. Posle će biti kasno, karte će se brzo rasprodati...

Dvorana sportova u Madridu. Gledalaca: 13.000. Sudije: Sibel (Kanada), Rižik (Ukrajina) i Vijator (Francuska).

SRBIJA: Teodosić 10 (jedna „trojka“), Simonović, Jović 6, Bogdanović 15 (1), Bjelica 18 (2), Marković 3, Kalinić 18 (1), Birčević, Krstić 4, Raduljica 9, Katić 2, Štimac 7.

SAD: Kari 10 (2), Tompson 12 (2), Rouz, Gej 11 (1), Farid 12, Derozan 10 (1), Irving 26 (6), Plamli 1, Kazins 11, Harden 23 83), Dejvis 7, Dramond 6.

----------------------------------------------

Krstićev poslednji meč u najdražem dresu

Madrid – Neverica među našim izveštačima. Kapiten Nenad Krstić (31) posle deset godina završio je reprezentativnu karijeru! Šteta za našu košarku nemerljiva, a sreća za ovog sjajnog košarkaša i divnog čoveka što se oprašta kao svetki viceprvak.

–Ovo mi je definitivno poslednja utakmica u dresu reprezentacije. Bilo mi je lepo i to je to...

– Amerikanci... Teško je parirati ovakvim igračima. Imaju mladu ekipu, baziraju igru na tranziciji, a protiv nas su pogodili skoro sve. Nismo baš ispoštovali dogovor iz svlačionice, ali gotovo je nemoguće igrati sa njima. Međutim, niko i ništa ne može da umanji rezultat koji smo ostvarili. Drugi smo na svetu, posle toliko godina vraćamo se na staze uspeha. Ovo mnogo znači za našu košarku i narod – rekao je na oproštaju Krstić.

----------------------------------------------

Đorđević ponosan na igrače

Nije očekivao ovakav epilog, ali selektor Aleksandar Đorđević ističe da je prezadovoljan prvom svetskom medaljom za Srbiju, 11 ukupno za našu košarku.

– Ponosan sam što sam trener ovakvim momcima. U Španiji su svim srcem igrali za svoju zemlju i zaslužuju sve pohvale. Oni su kreirali ovu divnu, srebrnu priču, a ja sam samo srećan što sam im bio trener. Niko nije očekivao ovakav uspeh, da ćemo dogurati do finala. Bili smo kvalitetom i takmičarski spremni da se sa svim selekcijama nosimo, ali su nam Amerikanci očitali lekciju. Ova ekipa je izgradila identitet na individualnoj odbrani i želeli smo da se izmerimo sa njima u takvoj igri. Zonska odbrana nije u mojoj košarkaškoj prirodi i to je razlog što je nisam ni koristio u finalu – istakao je Đorđević.