Mala seoska priredba

Tanjug javlja: „U Vladi Srbije završen je sastanak premijera Aleksandra Vučića sa stalnim predstavnikom MMF-a u Srbiji Deheng Kimom.” Sastanku su, prema istom izvoru, prisustvovali svi resorni ministri (Vujović, Sertić, Udovički i Vulin) i guvernerka NBS-a. Dakle, premijer i prva petorka njegove ekonomske ekipe. I šta je bilo na dnevnom redu? Opet citiram Tanjug: „Time su počeli razgovori o novim merama štednje...”

Nekoliko stvari. Prvo, sa MMF-om se ne razgovara, nego pregovara o merama ekonomske politike zemlje. Drugo, to se čini sa pregovaračkom misijom te finansijske institucije, a ne sa njenim stalnim predstavnikom (nešto poput ambasadora, ne američkog). Treće i, možda, najvažnije: čak i kada dođe pregovaračka misija, ona ne pregovara sa premijerom, nego sa resornim ministrima i guvernerom centralne banke. Sa premijerom se održi kurtoazni sastanak na početku i na kraju misije. Pitajte Vojislava Koštunicu, bar se u te stvari razume. A danas u Srbiji premijer razgovora sa stalnim predstavnikom MMF-a.

Nego, pregovaračke misije MMF-a još uvek nema na vidiku. O tome da li će ona dođi ne odlučuje stalni predstavnik, nego se odlučuje u „centrali”, onoj u Vašingtonu. A to se čini, između ostalog, na osnovu procene da li su zemlja i njene vlasti spremne za (ozbiljne) pregovore. U slučaju Srbije, postavljani su prilično jasni kriterijumi šta to njene vlasti treba da ispune, pre svega u pogledu smanjenja budžetskog deficita, kako bi se stekli uslovi za otpočinjanje pregovora. Bez ispunjenja tih uslova, nema ni dolaska pregovaračke misije, a kamoli usaglašenog aranžmana sa MMF-om. Uzgred, u dva prethodna slučaja, Vlada Srbije je započinjala pregovore sa MMF-om upravo negde u vreme kada je trebalo emitovati nove obveznice na međunarodnom tržištu kapitala, kako bi se finansirao sve veći deficit u budžetu i, naravno, uvećao državni dug. Verovatno je jedan od motiva srpske strane bio da se signalom da se pregovara sa MMF-om utiče na privatne investitore kako bi se Srbija zadužila po nižoj kamatnoj stopi. S obzirom na to da se najavljuje emitovanje nove tranše obveznica, mala je verovatnoća da će MMF ponoviti ovakav tip igrokaza.

Dakle, navedeni sastanak, sa stanovišta naših odnosa sa MMF-om, odnosno mogućnosti sklapanja aranžmana sa njim, nije doneo nikakvu korist, a šteta je u tome što su vlasti pokazale da ne znaju ili ne žele da prihvate osnovna pravila igre. Zašto je to tako? Možda Aleksandar Vučić ta pravila igre ne poznaje, a i zašto bi, ali ih svakako poznaju nekadašnji zvaničnici MMF-a (Kori Udovički) i sestrinske Svetske banke (Dušan Vujović). Da li su oni na to upozorili premijera? Ukoliko nisu, onda je to jako opasna situacija, koja će se ponavljati, jer to znači da ministri nemaju podsticaj da upozore premijera, odnosno da mu kažu istinu. Ako je to tako, onda je odgovornost podjednako na njima i na premijeru, koji ne ohrabruje svoje saradnike da iskazuju svoje mišljenje. Ukoliko su upozorili premijera, a on njihovo upozorenje odbacio, onda je odgovornost, naravno, samo na njemu. Međutim, onda se postavlja pitanje njegovih motiva za ovako organizovan sastanak.

Jedino moguće objašnjenje jeste da ovaj sastanak uopšte nije bio namenjen MMF-u, nego domaćoj javnosti i biračkom telu, kako bi se pokazalo da vlada radi na rešavanju gorućih problema naših javnih finansija, odnosno privrede u celini. A šta će da se uradi i nije toliko bitno u svetu političkog marketinga i propagande, budući da se tu broje zabrinuta lica na televiziji ljudi posvećenih problemima. Onda se postavlja pitanje štete koja je načinjena pri sklapanju aranžmana sa MMF-om i percepcije ove vlade od strane investitora, onih koji treba da ulažu u srpske obveznice, tj. da Srbiji pozajmljuju novac. Bez kojih srpske javne finansije ne mogu da budu održive u nekoj doglednoj budućnosti.

U ovom sumornom trenutku srpskih javnih finansija i srpske privrede u celini od ključne važnosti je upravo poverenje investitora, a ne poverenje biračkog tela. A investitore je daleko teže prevariti nego birače. Iz mnogo razloga, a između ostaloga zbog toga što je za njih izigrano poverenje pitanje života ili smrti, a za birače nije. Investitore možeš da prevariš ipak samo jedanput. U uslovima u kojima pad dinara u odnosu na evro pokazuje slabljenje poverenja investitora, koji prodaju svoje dinarske plasmane i iznose ih iz zemlje, od ključne važnosti za zemlju koja troši više od onoga što zaradi jeste da se očuva poverenje investitora. Opisani sastanak u Vladi Srbije nije bio doprinos na tom planu. Naprotiv!

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu