Škotska i Srpska

U komentarima uoči referenduma u Škotskoj često je pominjana pogrešna pretpostavka da će ukoliko Škoti odu to biti ohrabrenje i za Katalonce i Baske, Korzikance, Srbe u Bosni i ostale secesioniste u Evropi. Posledice će, međutim, biti iste i ako Škoti ostanu, jer suština nije u ishodu referenduma, nego u samom demokratskom pravu na samoopredeljenje do otcepljenja. Kako će ono biti iskorišćeno, od sekundarnog je značaja.

Iskustvo pokazuje da kod naroda kojima se to pravo dugo osporava raste želja za nezavisnošću, kao i obrnuto. Primera osamostaljenja posle vekovne borbe ima bezbroj, ali ima i suprotnih. Francuzi u Kvebeku na ponavljanim referendumima nisu dobili većinu za odvajanje od Kanade, Česi i Slovaci i danas se preispituju nisu li pogrešili što su se tako olako mirno razišli. A ima mišljenja da bi Srbija devedesetih ohladila secesionističke republike da je prva ostalima ponudila mogućnost odlaska iz zajedničke države.

Sada su aktuelne Republika Srpska i „Herceg-Bosna”, kojima međunarodna zajednica odnosno SAD i EU već dvadeset godina osporavaju pravo na referendum o izlasku iz BiH. Preciznije, „bosanski Srbi” su se još 1991. na plebiscitu izjasnili za ostanak u zajedničkoj državi sa Srbijom, a RS danas ima i zakon o referendumu, kao što su se i Hrvati krajem dvehiljadite izjasnili o izdvajanju trećeg entiteta. Vašington i Brisel, međutim, sve to uporno ignorišu u ime projekta jedinstvene države koju ne podržava ni pedeset odsto stanovnika BiH, pa im se kao bumerang vraća „neuspeh u Bosni”. I umesto da im taj već hronični neuspeh postane podsticaj za preispitivanje i promenu pristupa, arogancija transatlantskih saveznika iz ranih devedesetih, kada su mogli sve što su hteli, nastavila se po inerciji.

U zapadnim interpretacijama uzrok neuspeha su „nesposobnost Evropljana da rešavaju probleme u svome dvorištu” (Kati Morton), „nezainteresovanost Amerikanaca da dovrše poslove u Bosni” (Hilari Klinton), „prerano prepuštanje zapadnog Balkana domaćim političarima” (Angela Merkel) i sl. Ove unisone evroameričke ocene ne sakrivaju da su Vašington i Brisel tretirali region i posebno BiH kao svoj poligon za socijalni inženjering, rasturanje složenih država, nenasilno rušenje režima, izgradnju novih država, zamrzavanje konflikata i druge političke eksperimente, te pošto stvari nisu išle u skladu s njihovim projektima uzajamno prebacivali loptu sa evropskog terena na globalni američki, i obratno. Sakrivaju, međutim, ono što je mnogo važnije. I globalno i lokalno pojavili su se novi veliki igrači – Rusija i Turska, sa mnogo više sluha za bosanske specifičnosti, više poštovanja za interese i emocije naroda koji tu žive, više spremne da svoju politiku prilagođavaju i sl.

Nasuprot SAD i EU, koje su Bosni još od 1996. uporno i bezuspešno nametale integraciju, centralizaciju, unitarizaciju itd., Rusija i Turska su bile uspešne jer su Srpsku i Federaciju tretirale kao samostalne delove labave zajednice entiteta. Naprosto, sledile su izvorni Dejtonski sporazum, po kome je BiH ustavno definisana kao konfederacija dva entiteta i pratili stanje na terenu, gde se Republika Srpska i Federacija BiH politički, ekonomski i kulturno već dve decenije sve više udaljavaju, koliko u ratu, toliko i u miru. Rusija i Turska su i tipovale na onaj entitet odnosno većinski narod, sa kojim imaju duboke tradicionalne, istorijske, verske, jezičke i druge kulturne veze, odnosno na rusofilne Srbe i turkofilne Bošnjake. I pri tome se nisu jedna drugoj mešale u odgovarajuće interesne sfere u BiH: Erdogan i Davutoglu su svaki čas u Sarajevu, a nikad u Banjaluci, kao što je Dodik često sa Putinom i Lavrovom, dok su Izetbegović i Lagumdžija ruskog predsednika i ministra susreli jednom ili nijednom.

Takođe, nije zabeleženo da su Moskva i Ankara jedna drugoj prebacivale što favorizuju veze sa svojim omiljenim „Bosancima i Hercegovcima”, odnosno što ih zanemaruju sa onim drugim, manje bliskim i dragim.

Za razliku od Amerikanaca i Evropljana koji i kada su davali i još više obećavali, to je bilo praćeno uslovljavanjima, pritiscima, pretnjama i uvredama, Rusija i Turska i kada su manje davale nisu zauzvrat nametale protektorat, visokog predstavnika i bonska ovlašćenja. Dovoljno je bilo da se uzajamno podseti na pravoslavno-slovenske odnosno islamsko-osmanske veze, pa da Srbima i Bošnjacima srce zaigra.

Merkelova takvog srdačnog partnera u BiH može naći samo među hercegovačkim Hrvatima, odnosno u Draganu Čoviću, ali pod uslovom da podrži treći entitet, a to u sledećem koracima vodi konfederaciji, uniji ili razlazu. Odavno je rečeno: kada Bošnjaci, Srbi i Hrvati nisu mogli zajedno u Jugoslaviji, kako bi mogli u BiH. Pri povlačenju SAD sa Balkana i defanzivi EU, koja ne zna ni šta bi sa sobom, nije nezamislivo da Putin, Merkelova i Erdogan zajedno sa Dodikom, Čovićem i Izetbegovićem budu kreatori novog rešenja za BiH u kome bi se poštovalo pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja.

Ipak, ako neko misli da je posle referenduma u Škotskoj teško uskratiti to pravo bilo kome drugom, pa i Republici Srpskoj, ljuto se vara. Ako je to pravo Srbima u BiH bilo uskraćeno posle raspada Jugoslavije i posle secesije Kosova, onda su sve analogije deplasirane. Jedino što je izvesno: bezočnim osporavanjem želja za referendumom je samo narasla.

Profesor univerziteta