Ispunjen zavet užičkog učitelja

Uži­ce – U Ve­li­kom ra­tu otadž­bi­nu Sr­bi­ju mno­gi su oruž­jem bra­ni­li, a sa­mo ret­ki to rat­no do­ba pe­rom opi­si­va­li. Jed­nom dnev­nič­kom za­pi­su iz tog vre­me­na, neo­bič­nom za ta­kve pri­li­ke, va­lja­lo je da če­ka bez­ma­lo ceo vek da bi se u knji­gu pre­to­čio i do či­ta­la­ca do­šao.

Sa­da, kad je pred jav­no­šću ovaj „Dnev­nik“ Je­vre­ma Ča­ka­re­vi­ća, ne­gda­šnjeg uči­te­lja užič­kog ko­ji je od 1859. do 1939. go­di­ne ži­veo, tim štam­pa­njem že­lja pi­šče­va je is­pu­nje­na. Da se ona ostva­ri po­bri­nu­li su se Je­vre­mo­vi unu­ci: Ne­da i Mla­den Ča­ka­re­vi­ći i Lju­bi­ša Ja­njić, te pri­re­đi­vač ove upra­vo ob­ja­vlje­ne knji­ge Mi­lo­rad Iskrin, po­zna­ti užič­ki isto­ri­čar.
Je­vre­ma Ča­ka­re­vi­ća, ugled­nog uči­te­lja i da­ro­vi­tog pi­sca, oca de­ve­to­ro de­ce, zbi­va­nja Ve­li­kog ra­ta od­ve­la su da­le­ko od užič­kog kra­ja. U već po­znim go­di­na­ma kre­nuo je s ko­lo­nom srp­ske voj­ske ka ju­gu, pro­šao al­ban­sku gol­go­tu, pa je iz Dra­ča sa srp­skim đa­ci­ma upu­ćen u Fran­cu­sku. Po­šav­ši iz Sr­bi­je, no­vem­bra 1915, po­čeo je ured­no da vo­di dnev­nič­ke be­le­ške, s na­me­rom da do­ži­vlje­no za­pi­su­je sve do po­vrat­ka u otadž­bi­nu.

Od ukup­no če­ti­ri, sa­ču­va­ne su tri sve­ske Je­vre­mo­vih za­pi­sa (pr­va, o pre­la­sku Al­ba­ni­je i pu­tu u Fran­cu­sku, ne­gde je iz­gu­blje­na). Do de­ta­lja, na­rod­nim je­zi­kom pi­sa­ne, pri­ka­zu­ju pe­ri­od nje­go­vog bo­rav­ka u iz­be­gli­štvu u Fran­cu­skoj, od kra­ja 1916. do za­vr­šet­ka ra­ta 1918. go­di­ne. A s ja­sno is­pi­sa­nom že­ljom auto­ra da dnev­nik ugle­da sve­tlost da­na: „Ja sam to­li­ko upra­vo ču­da vi­deo da mi na­vr­lo sve u gla­vu, pa ne znam šta ću pre da na­pi­šem, već ću bez re­da pi­sa­ti šta mi do­đe do uma. Pa ako da­de Bog te se vra­tim u Sr­bi­ju on­da ću sre­đi­va­ti, ako li ne do­đem on­da nek sre­de moj si­no­vi i štam­pa­ju knji­ži­cu za naš na­rod“, pi­sao je tih rat­nih go­di­na ovaj uči­telj, ko­ji se u otadž­bi­nu po­sle ra­ta vra­tio, ali ni­je do­če­kao da knji­ga od dnev­ni­ka po­sta­ne. To će se, za­slu­gom unu­ka, tek 2014. go­di­ne do­go­di­ti.

U sa­ču­va­nim Je­vre­mo­vim za­pi­si­ma sa­mo frag­men­tar­no či­ta­ju se rat­na stra­da­nja kroz ko­ja je pro­šao, a naj­ve­ći deo dnev­ni­ka je iz sva­ko­dne­vi­ce ži­vo­ta u Fran­cu­skoj. I to s ni­zom za­pa­ža­nja o ono­me ka­ko ži­ve lju­di u toj raz­vi­je­noj ze­mlji, da bi nje­na is­ku­stva u ta­da za­o­sta­loj Sr­bi­ji mo­gla da se pri­me­ne. Pi­še on sa Kor­zi­ke, iz Ni­ce i Pa­ri­za o sve­mu, za­ni­mlji­vo i pit­ko, kao pre­po­ru­ku svom na­ro­du: od to­ga ka­ko Fran­cuz ob­ra­đu­je vi­no­grad da mu do­bro ra­đa, u ko­je do­ba za­se­ja­va ži­to i po­vr­će, ko­li­ko i šta je­de, ka­ko hra­ni svi­nje, šta či­ni da mu se ov­ce jag­nje dva pu­ta u go­di­ni, kad i ka­ko se ku­pa, ka­ko par­ko­ve ure­đu­je, pa i o spre­ma­nju je­la i po­sla­sti­ca, svad­be­nim obi­ča­ji­ma, mo­ra­lu raz­vi­je­nog sve­ta, grad­nji ku­ća i ku­pa­ti­la, ku­li na či­jem vr­hu je be­žič­na te­le­gra­fi­ja i sva­če­mu dru­gom.

„Ja sam čo­vek prak­ti­čan, sklon da što oči­ma vi­dim to i ru­ka­ma stvo­rim, što se ti­če po­ljo­pri­vre­de, ne­kih za­na­ta, ono­ga što na­šem se­lja­ku tre­ba. To je kod me­ne otu­da što sam još od­ma­le­na te stva­ri vo­leo i ra­dio. Sa­mo sam ra­dio pri­mi­tiv­no, a tre­ba usa­vr­ša­va­ti, ra­di­ti na bo­lji, lep­ši i lak­ši na­čin. I ono što je zgod­no i po­god­no za naš za­vi­čaj, to u na­rod tre­ba pre­ne­ti“, pi­še Ča­ka­re­vić.

Kad je jed­nom kod fran­cu­ske po­ro­di­ce ru­čao ovo je za­pi­sao: „Ko­li­ko su ti lju­di ume­re­ni u je­lu, ja bih se smeo po­u­zda­ti da bi s jed­nim Uži­ča­ni­nom, pa bi­lo ko­jim, po­jeo sva ova je­la o jed­nom obro­ku što smo ov­de svo še­sto­ro ru­ča­li. I se­tih se Nje­go­ša: ’Po tri ure li­ži do­klen ru­čaj’, ama Nje­go­ša osra­mo­ti nje­go­vo ple­me“, pi­še Je­vrem. Gle­dao je pa­žnju Fran­cu­za pre­ma psi­ma, ču­dio se ka­ko „te­ste­ra stru­že ka­men“ i tram­vaj elek­trič­ni ide du­plim ko­lo­se­kom, pri­me­tio da vi­no pi­ju s vo­dom ali „pi­ja­na Kor­zi­kan­ca za se­dam me­se­ci ni­sam vi­deo“.

Za svo­je su­na­rod­ni­ke Sr­be iz te dr­ža­ve je 1917. za­pi­si­vao ka­ko su sve uli­ce u Ni­ci as­fal­ti­ra­ne i da je „fran­cu­ski ko­či­jaš čist kao kod nas či­nov­nik. Čak i ko­pi­tu konj­sku na­ma­že cr­nom bo­jom, a ja ne­ću svo­ju šti­klu da ofik­sam“. Ali umeo je oštro i da kri­ti­ku­je po­je­di­ne Fran­cu­ze tr­gov­ce sprem­ne i da od njih Sr­ba iz­be­gli­ca uzmu „cr­no is­pod nok­ta“, za­tim nji­ho­ve „pod­va­la­dži­je za vi­no“ ko­je sa­mo ne­što mu­lja­ju i pre­si­pa­ju, pre­te­ra­nu šte­dlji­vost „ka­kvu ni kod Cin­ca­ra vi­deo ni­sam“, sprem­nost na pre­va­re i la­ži da bi do nov­ca do­šli („za mar­jaš bi se ubi­li“), kat­kad i bez­o­se­ćaj­nost za pat­nje dru­gih...

Pri­re­đi­vač Mi­lo­rad Iskrin je za­dr­žao stil­sko-je­zič­ke oso­be­no­sti Ča­ka­re­vi­će­vog ru­ko­pi­sa, na­vo­de­ći da se sa vre­men­ske dis­tan­ce od jed­nog ve­ka ovaj dnev­nik či­ta kao šti­vo u ko­me se ne be­le­že krup­ni do­ga­đa­ji, već ni­zom de­ta­lja pri­ka­zu­je sva­ko­dnev­ni ži­vot ze­mlje ko­ja je bi­la na vi­šem eko­nom­skom i kul­tur­nom ni­vou. – Iz za­pi­sa se vi­di ka­ko su na­ši lju­di još pre jed­nog ve­ka upo­zna­va­li ume­ća i ka­rak­ter stra­na­ca te to po­re­di­li s na­šim po­seb­no­sti­ma, što se ni da­nas ni­je bit­ni­je iz­me­ni­lo – ka­že Iskrin.