Zašto su drugi gori od Škota

Zapad je odahnuo. I EU, i SAD, i NATO. Na kraju krajeva, i zvanični London. Ujedinjeno Kraljevstvo neće ostati bez Škotske, a Dejvid Kameron je za dlaku izbegao da dobije epitet najgoreg britanskog premijera svih vremena. Zapravo, da je oko 200.000 Škota glasalo za nezavisnost umesto protiv, Kameron bi se našao u nezahvalnoj situaciji da sa škotskim premijerom Aleksom Salmondom pregovara o načinu razdruživanja tri veka stare unije. Međutim, minulih nedelja kampanja zastrašivanja Škota time „šta će im se grozno desiti ako se otcepe” očigledno je dala rezultata.

No, ono što je zadivljujuće, bar iz balkanske perspektive, jeste činjenica da ni to što je po pitanju nezavisnosti Škotska sada dramatično podeljena – protiv je bilo 2.001.926 birača a 1.617.989 za – nikome nije palo na pamet da sumnja u rezultate. Niti da izađe na ulice i tamo se izbori za ono što nije uspeo na biralištima. Štaviše, u komentarima, koje na društvenim mrežama ostavljaju pobornici nezavisnosti, primetno je to da su su zadovoljni jer im je, kažu, Salmond dao nadu, jer je probudio i angažovao celu generaciju obespravljenih glasača koji su smatrali da njihov glas ne vredi ništa, jer će političari uraditi po svome.

KATALONIJA NE ODUSTAJE: Škotski referendum je, bez sumnje, uticao na sve secesionističke pokrete širom Evrope, koji ponavljaju isto pitanje: „Zašto smo mi gori od Škota?” Na to im državnici i eksperti odgovaraju da je škotski referendum dogovoren između Londona i Edinburga. Ali, to ne obeshrabruje Katalonce koji su preksinoć u lokalnom parlamentu doneli zakon o održavanju referenduma o nezavisnosti od Španije. Madrid se tome protivi, ali sva je prilika da će Katalonci 9. novembra izađi na birališta. Samo je pitanje da li će Marijano Rahoj, poput Kamerona, biti mudar pa pristati na ustupke i dati Kataloniji veću autonomiju.

SPORAZUM NA POČEK: EU je možda odahnula po pitanju Škotske, ali zasad još nije ni blizupotpunog rešenja problema na istoku Ukrajine. U sedmici na izmaku Evropski parlament i Vrhovna rada su ratifikovali Sporazum o pridruživanju Ukrajine EU, ali ni izjave zvaničnika da je to „istorijski trenutak” nisu ublažile činjenicu da je Brisel ipak bio prinuđen da prihvati zahteve Moskve i da primenu suštinskih delova tog ugovora (one koji se odnose na zonu slobodne trgovine) odloži do 1. januara 2016.

Ratifikacija sporazuma je, tvrde pojedini, „istorijski korak Ukrajine ka Zapadu”. Možda, ali zasad je to zapravo korak u mestu. Na simboličkom nivou Kijev je učvrstio političke veze sa Briselom, ali u praksi i dalje je trgovinskom zagrljaju Moskve. Prema svemu sudeći, EU je ovog puta igrala taktičnije i više u svom, a ne američkom interesu. Samom činjenicom da je konsultovala Moskvu po pitanju sopstvenih ugovora stavila je do znanja da joj Ukrajina nije potrebna baš po svaku cenu. Evropljani su vrlo dobro svesni da je Ukrajina u ekonomsko-finansijskom rasulu, a da je korupcija, kriminal i nefunkcionalna demokratija ne preporučuju za idealnog partnera u zoni slobodne trgovine.

I zvanični Kijev se čini znatno taktičniji i spremniji na pregovore sa proruskim snagama. To je, međutim, rezultat činjenice da je ukrajinska vojska doživela značajne gubitke pa je 3. septembra uoči primirja britanski novinar Tim Džuda na potezu od sela Novokaterinivka do grada Ilovajsk izbrojao čak 68 uništenih tenkova, bornih kola, kamiona i ostalih vozila koje je koristila vojska pod kontrolom Kijeva. Katastrofalni poraz, kako kaže Džuda, doveo je do primirja i pregovora u Minsku gde su po prvi put proruske snage na istoku Ukrajine prihvaćeni kao sagovornik u rešavanju ukrajinske krize.

STARI AMERIČKI LEK: I zvanični Vašington misli da ratom može suzbiti akcije organizacije Islamska država, koja drži ogromne teritorije u Iraku i Siriji. Barak Obama, poput brojnih njegovih prethodnika u Beloj kući, smatra da starim američkim „lekom” – bombama – može rešiti novi problem na Bliskom istoku. Ne samo što je u pitanju „stari lek” već je na delu i stara greška američke politike u ovom trusnom regionu. Kao što su svojevremeno podržavali talibane u borbi protiv Sovjeta u Avganistanu a potom došli na metu Al Kaide nastale pod okriljem talibana, tako su i sada Amerikanci podržavali sirijske pobunjenike, među njima i džihadiste koji sada menjaju kartu Bliskog istoka, odrubljujući pritom glave američkih novinara.

Sličnu grešku prave i ovonedeljnom odlukom da naoružaju „umerene pobunjenike” u Siriji, jer lako bi među „umerenjacima” mogao da se nađe i Front al Nusra, blizak Al Kaidi a po brutalnosti sličan Islamskoj državi. Doduše, možda sve to iz američkog ugla i nije greška već taktika. Možda ovakva Islamska država odgovara Vašingtonu jer će svetu predstaviti da bombarduje položaje džihadista a zapravo će na „bočni ulaz” ući u rat u Siriji, što mu nije uspelo prošle godine. U svakom slučaju, sve što se trenutno dešava ne govori da Amerika namerava da smiri sektaški sukob sunita i šiita. Zbog toga u koaliciji protiv Islamske države i nema Irana i Sirije.