Svaka čast Jugoslaviji, ali mi smo Srbija

„Raduje me svaki osmeh: i onaj koji dajem i onaj koji primam“, rekla je u intervjuu „Politici“ pre tri godine Marina Maljković (33), selektor naših košarkašica koje deli još par dana od Svetskog šampionata u Turskoj (27. septembar – 5. oktobar). A prošlog leta, na „Evrobasketu“ u Francuskoj, bilo je puno osmeha, više no što su mnogi i mogli da zamisle. Od autsajdera do četvrte ekipe na kontinentu.

Opšti je utisak da je i sam plasman na mundobasket uspeh, imajući u vidu kakva je suša bila u našoj ženskoj košarci. Poslednji put smo na ovom događaju učestvovali pre 12 godina u Nankingu (Kina), ali Maljkovićeva insistira da se podvuče da smo tada bili Jugoslavija. Zauzeli smo 12. mesto među 16 selekcija.

Posle najvećeg uspeha, kada su u Maleziji 1990. osvojile srebro, naše (jugoslovenske) košarkašice pojavile su se samo jednom, 2002. godine. Mimo tog odličja pamti se četvrto mesto u Moskvi (1959) sa prvom sjajnom generacijom (Kalušević, Baraga, Radovanović, Cipruš, Meglaj, Prelević...) i dve šeste pozicije (1963, 1967). Srbija je danas jedini „predstavnik“ Jugoslavije na smotri najboljih reprezentacija sveta.

-Poštujem Jugoslaviju i uspehe košarkašica koje su tada nosile dres, ali mi smo Srbija. Dakle, ovo je važan trenutak za srpsku košarku, jer Srbija prvi put učestvuje na svetskim šampionatima. To uvek ističem kad mi kažu da smo poslednji put učestvovali 2002. U Istanbulu je premijera, ogromna šansa za nas. Lepo zvuči: Srbija na svetskom prvenstvu – govori Marina Maljković koja je u Beogradu s košarkašicama na završnim pripremama.

Imali ste veoma jake „sparing partnere“ proteklih nedelja, sve sami prvaci ili vicešampioni kontinenata?

To je bila zamisao, da se kroz susrete s najboljima stiče forma. Igrali smo sa Španijom, Francuskom, Angolom, Japanom... Mnogo smo naučili iz tih duela i, verujem, sazreli. Sad nas drma pozitivna nervoza, jedva čekamo da počne. Ostalo je 13 igračica, što znači da će jedna biti prekobrojna.

Svetski šampionat je sam po sebi izazov, ali stiče se utisak da igračice motivišete i time što će biti „deo istorije“ i to srpske?

Devojke su stvarno svesne toga i to im mnogo znači. Sigurna sam da će svaka na svoj specifičan način doživeti intoniranje himne - neka će je pevati, nekoj će oči biti pune suza, nekoj hladno lice - ali svaka od njih, kao i ceo stručni štab, boriće se svom snagom za dres koji nosi. Ovo je tim za koji garantujem da će stvarno dati sve od sebe i pružiti maksimum.

Košarkaši su, mimo očekivanja, drugi na svetu. I vama je, u neku ruku, prijalo kad vas je javnost prošle godine ispratila u Francusku bez ikakvih „zahteva“?

Muškarci su bez pritiska stigli do finala. Treba biti realan, naš ženski tim je daleko od najboljih selekcija sveta, ali od prvog dana okupljanja ističem i to da ćemo biti nezgodan rival svima. Pod uslovom da sve svoje resurse stavimo u službu tima, a za to se i spremamo. Vest o našoj nedavnoj pobedi u prijateljskom susretu sa viceprvakom Evrope Francuskom, na njenom terenu i pred punim tribinama, odjeknula je u toj zemlji kao bomba. Tada sam rekla nešto čime se najbolje opisuje snaga naše reprezentacije: kada su u njoj 12 sestara a ne samo dve, Milica i Ana Dabović.

Nepisano je pravilo da je prvi meč na šampionatu jedan od najvažnijih, mada su naše košarkašice uspele da se dignu posle poraza od Velike Britanije lane na „Evrobasketu“.

Sada je izuzetno važan susret s Angolom. Javnost je prošle godine potcenila Veliku Britaniju, a mi smo naseli na to. Sazreli smo od tada. Samo se glupom čoveku ista greška događa dva puta. Svesni smo da je preko puta nas 12 atleta, prvak Afrike, koji možda nije tehnički najdoteraniji. Da bismo se što bolje spremili za Angolu, pozvali smo Mozambik, viceprvaka Afrike, s kojim ćemo odigrati dva meča pre odlaska u Tursku. Fokus je na prvom kolu u D grupi, drugi rival nam je favorit na šampionatu Amerika, pa zatim Kina.

Porodica Maljković i vi lično s posebnom pažnjom pratite sve što radi Aleksandar Đorđević, selektor naših košarkaša. Ne samo što mu je vaš otac (Božidar) bio prvi trener, već i zbog prijateljstva dveju porodica. Kako ste doživeli njegov uspeh u Španiji?

U našoj porodici svaki Sašin uspeh doživljavamo kao naš. Srećna sam zbog njega, jer znam kakvo je zadovoljstvo kad si pun energije i kad ti pođe za rukom da pokreneš košarku u teško vreme u našoj zemlji. Srećna sam što je ispunjen i srećan u onome što radi. Tim pre jer delimo istu strast prema košarci.

Uspeh muškog tima sigurno dodatno motiviše i košarkašice?

Svakako. Devojke su oduševljene što niko nije nepobediv. Povlačile su paralelu između njihove borbenosti i one koja je vladala u muškom timu.

Da li ste zajedno gledale polufinale prvenstva sveta za košarkaše, u kojem je Srbija savladala Francusku, zemlju u kojoj radite kao trener (Liona) i za koju ste od detinjstva veoma vezani?

Bilo je to čudesno veče, jer i mi smo igrale protiv Francuske i pobedile sa 71:69, što je bila senzacija. Mi u osam sati, a košarkaši u deset. Francuski mediji su brujali: „Veče kada je Srbija ubila Francusku“! Posle našeg susreta sa Francuskom u Bulazaku, i Francuskinje i mi smo otišle u hotel da ispred tv ekrana bodrimo muške ekipe. Uprava Liona došla mi je to veče u goste, pa su i oni gledali s nama. Bilo je veoma emotivno, ali i bučno, pa smo dobile „žuti karton“ pred izbacivanje iz hotela... Lepo smo se družili s Francuzima koji su dostojanstveno prihvatili poraze, a i francuski mediji su to na vrlo lep način predstavili.

Čime biste bili zadovoljni na šampionatu u Turskoj?

Ponavljam, mi smo daleko od favorita, ali svako ko nas ne shvati ozbiljno mogao bi lako da se opeče. Nemamo tipične centre, ali smo jaki kao tim, iza nas su tri godine zajedničkog rada i četvrto mesto u Evropi. Nije realno praviti paralele s muškarcima, prizivati neku senzaciju, jer nemamo argumente za to. Treba znati i to da, recimo, nijedna naša košarkašica ne igra u Evroligi. Idemo korak po korak, kao u Francuskoj, pa dokle stignemo.

Aleksandar Miletić