Ko to neće Martina Ejmisa

U Francuskoj kažu da su zbunjeni takvim humorom, a u Nemačkoj da bi roman loše prošao na tržištu. Bilo da je reč o pravom razlogu ili samo izgovoru, izdavači u ove dve evropske zemlje već duže vreme odbijaju da štampaju novi roman poznatog britanskog pisca Martina Ejmisa „Zonu interesa”, satiru, zapravo grotesku, čija je radnja smeštena u koncentracioni logor za vreme Drugog svetskog rata, prenosi „Njujork tajms”.

Novi Ejmisov roman, koji je objavljen u Velikoj Britaniji u avgustu, dok će se u SAD pojaviti 30. septembra, sigurno nije prvo delo koje tretira holokaust sa aspekta crnog humora. Ali u Evropi, gde u poslednje vreme postoji posebna osetljivost zbog porasta antisemitskih incidenata, izdavači su ovaj put probirljivi, konstatuje „Njujork tajms”.

U Francuskoj je „Galimar” odbio da štampa ovo delo, zvanično iz literarnih razloga, jer „nije dovoljno ubedljivo”, ali je u „Mondu” jedan novinar primetio da isti izdavač nije imao nedoumice kada je 2006. objavio roman Džonatana Litela „Les Bienveillantes”, nagrađen Gonkurovom nagradom, iako je u njemu glavni lik bivši esesovac koji se ispoveda sa aspekta lične odgovornosti. Interesovanje je, međutim, pokazala manja izdavačka kuća „Kalman–Levi”, ogranak izdavača „Ašet”, koja je najavila da će objaviti ovaj roman, a Florans Siltan, njena generalna direktorka, nazvala ga je „eminentnim literarnim delom osobenog stila”.

Ejmisov književni agent, Endrju Vili, kaže da njegova agencija očekuje da uskoro nađe i novog izdavača u Nemačkoj za ovu knjigu. I mada dosadašnji Ejmisov nemački izdavač „Karl Hanser Ferlag” zvanično tvrdi da iza njihove odluke stoje ekonomski razlozi, navodeći da je i njegov roman iz 2010. „Trudna udovica”, iako hvaljen od kritike, prodat u vrlo skromnom tiražu, pisac Martin Ejmis, čije knjige su do sada rutinski izlazile u ove dve evropske zemlje, otkriva da su mu zamerili da je junak romana suviše saosećajan prema nacistima. Pisac, naravno, tvrdi da je taj zaključak pogrešan, jer „pažljivo čitanje knjige pokazaće da on nikada nije služio režimu i da je postao aktivan saboter”.

Dopisnica lista „Frankfurter algemajne cajtung” iz Londona smatra da „problem sa ovim romanom leži u njegovoj tipično engleskoj percepciji humora, bar za neke nemačke čitaoce.”

Arijana Luburić Cvijanović, koja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje studentima o Martinu Ejmisu u okviru kursa Savremeni britanski roman, kaže da ovo nije iznenađujuće za ovog pisca, jer je provokacija karakteristična ne samo za njegove knjige, već i za njegove istupe u javnosti, a ovo što se desilo sa novim romanom može da se tumači kao jedan vid cenzure.

– Od samog početka Martin Ejmis izaziva pažnju, jer on piše prozu koja bi mogla da se svrsta, između ostalog, u žanr transgresivne proze – kaže ona.

– Pominjem taj žanr zato što u tom maniru pišu i Bret Iston Elis, autor romana „Američki psiho”, ili Čak Palahnjuk (ili Polanik jer je amerikanizovan). To je proza kritike društva. Oni su veliki satiričari. Ejmisa nazivaju postmodernim Džonatanom Sviftom čija je kritika krajnje nemilosrdna. On sablažnjava ne samo svojom prozom nego i svojim izjavama poput one da na ulici treba da postoje kabine za eutanaziju za stare ljude, pa da onaj ko hoće može da se posluži.

Martin Ejmis rođen je 1949. godine u Kardifu, sin je poznatog engleskog književnika Kingslija Ejmisa. Često naglašava da njegov otac, koji je inače preminuo 1995. godine, nije pokazivao naročito interesovanje za njegov rad. Diplomirao je engleski jezik i književnost na Oksfordskom univerzitetu, nekoliko godina je radio kao novinar. Živi u Londonu i Urugvaju, povremeno i u SAD.

Njegov prvi roman „Rejčelini zapisi” ovenčan je 1974. nagradom „Somerset Mom”, koju je svojevremeno dobio i njegov otac. Proslavio se romanima „Putokaz vremena”, „Londonska polja”, „Noćni voz”, a piše i priče. Kod nas je „Laguna” objavila tri njegova romana „Londonska polja”, „Novac – samoubilačka poruka” i „Noćni voz”, „Klio” je objavio „Putokaz vremena”, a Plato „Trudnu udovicu”.

Roman „Londonska polja” bio je u užem izboru za Bukerovu nagradu (1989) i izazvao velike kontroverze, jer su dve članice žirija optužile Ejmisa da loše tretira ženske likove. Optužuju ga da je sklon mizoginiji i da je to nasledio od oca. Zbog svog stava da je islamizam opasnost po zapadni svet žestoko je kritikovan od strane liberalnog i levo nastrojenog dela britanske javnosti.

– Njegovi ženski likovi su uglavnom jednodimenzionalni, degradirani, često svedeni na seksualne objekte, ali ni muškarci nisu prikazani u boljem svetlu, a jedan od najboljih primera je Džon Self, antijunak romana „Novac” – kaže Arijana Luburić Cvijanović, dodajući da mizoginiju često vidimo i tamo gde piščeva namera nije nužno da ocrni samo žene ili da prema njima izrazi istinsku mržnju i nipodaštavanje.

Kada je reč o Kingsliju Ejmisu, njegovom ocu, i književnom vrednovanju oba pisca, Arijana Luburić Cvijanović kaže da su i otac i sin podjednako značajni za razvoj britanske književnosti, ali da je Ejmis mlađi poznatiji i da mu se daje više pažnje, kao i da daleko više zarađuje (otac mu je na tome za života ponekad zavideo). Ovo, međutim, objašnjava današnjim vremenom, u kome je mogućno da jedan pisac postane slavna ličnost i da bude dobro plaćen.

– Kingsli Ejmis je bio predstavnik klasičnog realizma, a Martin je predstavnik postmodernizma. Sin je i veliki stilista, po uzoru na Nabokova, a otac ga je i zbog toga javno kritikovao. Književni kritičari, međutim, vide i jednu važnu sličnost između njih dvojice. Martina Ejmisa vide kao začetnika, pre svega u tematskom smislu, onoga što se naziva ladlit, (Lad lit-žanr muških autora fokusiran na mlade muške likove, sebične i uplašene od odgovornosti, često na komičan način), a kritika već kod njegovog oca nazire fokus na pričama usredsređenim na muškarce i njihove probleme. Taj žanr popularne književnosti koji od devedesetih predstavljaju pisci poput Nika Hornbija ili Tonija Parsonsa, nazivaju postejmisovskim – zaključuje Arijana Luburić Cvijanović.