Život uz žubor stogodišnje vodenice

Velika Plana podno Jastrepca – Od kada sam se iz Niša preselila ovde, živim drugi život. Sad se tamo ne bih vratila ni za šta na svetu. Imala sam bolesno srce, mislila sam da mi je kraj blizu. A sad, evo, kao preporođena – kaže Zorica Miletić, dok sedimo pred novom kućom, među cvećem i voćkama. Njen suprug Živorad pokazuje kameni beleg u dvorištu koji označava tačno 500 metara nadmorske visine.

Ovo je centar Velike Plane, jednog od najvećih sela u Toplici. Odmah iznad sela diže se masiv Jastrepca, najšumovitije planine juga Srbije. Ovo mesto bilo je sedište opštine i pre i posle rata. Imalo je više od 500 domova, osmogodišnju školu, ambulantu, biblioteku, pekare, kafane... Danas se, kažu, svelo na polovinu. Ono mladih što je još ostalo u selu, uglavnom su neoženjeni. U školi je samo 28 đaka, i to iz šest okolnih sela.

Ali, sudeći po mnogo čemu, Velika Plana polako oživljava. Mnogi se, posle gubitka posla po gradovima, vraćaju na očevinu. Drugi, pak, pošto su penzionisani, stanove ostavljaju deci, a oni ovde obnavljaju stare kuće ili grade nove. Miletići su kuću u Nišu ostavili sinovima, a ovde izgradili novu, na mestu gde je i Živoradov deda podizao svoju. Kroz dvorište površine 150 ari protiče rečica koja izvire pod vrhovima Jastrepca. Na njoj je nekada bilo mnogo vodenica, sada radi samo njihova.

– Moj deda Tile sagradio je ovu vodenicu 1915. godine. On je najpre bio ranjen u balkanskim ratovima u bici kod Kumanova, pa posle i na Ceru u Velikom ratu, kao vojnik čuvenog Gvozdenog puka. Od toga je postao invalid, pa nije otišao sa srpskom vojskom, već je ostao u selu. Da bi podigao ovu vodenicu morao je da plati okupatorskoj vlasti veliku taksu. A napravio ju je tako dobro da i danas, posle skoro sto godina, radi kao da je juče podignuta. Evo, meljem kukuruz za stoku. Sebi i komšijama sameljem i pomalo od beloga za proju i kačamak. Ovu vadu sam betonirao ja i sad mi ona služi kao hladnjak. Usred leta unutra je kao u frižideru. Od 30 vodenica, koliko je bilo u našem selu, samo ova naša radi stalno – sa ponosom priča Živorad Miletić.

On je, čim se penzionisao pre 18 godina, došao ovamo u rodno selo. I radi sve poslove kao i ostali seljaci, što mu, veli, izuzetno prija. Gaji višnje na 2,5 hektara, šljive na 1,5 hektara, jabuke na oko pola hektara... Nabere više od dva vagona šljiva, ispeče 50 kazana rakije. Imaju Miletići dosta i pšenice i kukuruza, tovili su i bikove za prodaju, sad samo za svoje potrebe, jer se ne isplati, kažu. Zorica je majstor za pripremanje sokova, džemova, pekmeza i slatkog od sveg voća, kojeg ovde ima u izobilju, i pitomog i divljeg.

– Imamo u selu i lekara, apoteku, poštu... Autobus za Prokuplje i Niš ide četiri puta dnevno. Šta nam drugo treba. A ove miline nema nigde – kažu Zorica i Živorad Miletić, koje je selo, uvereni su, preporodilo.