Proleteri, gde ste?

Poljski predsednik, prema nedavnoj novinskoj vesti, požalio se kako ne može da nađe molere da mu okreče kuću – jer svi poljski moleri su otišli u Zapadnu Evropu, gde mnogo skuplje naplaćuju svoje ruke. Prema jednoj računici, od kako je Poljska 2004. postala članica EU, oko 800.000 njenih građana spakovalo je kofere i otišlo tamo gde za svoj rad dobijaju mnogo više.

Sve češće čitam o "Detroitu istoka", o tome kako je nevelika Slovačka, članica EU, koja je mnogima još u sećanju kao siromašna druga polovina ne baš prosperitetne socijalističke Čehoslovačke, na putu da postane najveći svetski proizvođač automobila po glavi stanovnika. Ali ovu prognozu prati i jedna ograda: pod uslovom da obezbedi radnike da ih montiraju. Danas naime više od 170.000 Slovaka (od 5,4 miliona) radi u inostranstvu, tri puta više nego 2000.

U Češkoj danas, 25.000 radnika "Škode", fabrike u vlasništvu "Folksvagena", izborilo se za povišicu od 12,7 odsto, pošto su prethodno održali jednodnevni štrajk. Njihovim primerom pošlo je i 2.700 radnika "Dženeral motorsa" u Poljskoj: iznudili su bonuse od po 500 evra – više od polovine mesečne zarade.

Prošlog meseca funkcioneri poljskog Ministarstva rada putovali su u Indiju i Kinu, u nameri da zavrbuju tamošnje kvalifikovane radnike, posle učestalih žalbi firmi iz sektora elektronike i građevinarstva da ne mogu da nađu ljude za obavljanje posla. Pre toga, doneta je odluka da se izdaju specijalne radne dozvole za radnike iz Belorusije, Ukrajine, Tadžikistana i Uzbekistana, kako bi se popunila otvorena mesta.

Za ovu priliku podsećam se kako je u drugoj polovini devedesetih Slobodan Milošević dokazivao da je Srbija prosperitetna činjenicom da u sezoni poljoprivrednih radova na vojvođanskim poljima rade gastarbajteri iz Rumunije. Bilo, pa se pripoveda: zvanična stopa nezaposlenosti u Rumuniji, od ove godine članici EU, danas je samo 5,4 odsto, znatno ispod proseka Unije. Rumunija (22 miliona stanovnika), koja je samo prošle godine privukla devet milijardi evra stranih investicija i imala stopu rasta od 7,7 odsto – takođe je ušla u ligu onih gde je oskudica radne snage sve izraženija.

I tamo su magnet za zapadne investicije niske plate – danas 282 evra u proseku – ali su, kao i u drugim zemljama nekadašnjeg "realnog socijalizma", te iste niske plate motiv da radnici krenu trbuhom za boljim kruhom. Od pada Čaušeskua 1989, zemlju je napustio gotovo svaki deseti stanovnik – dva miliona ljudi.

Na upravo održanom Globalnom forumu o migraciji i razvoju, čiji je domaćin u Briselu bila belgijska vlada, generalni sekretar UN Ban Ki Mun, ovaj fenomen je opisao kao "drugu fazu globalizacije". Dok su u prvoj, ukidanjem granica za trgovinu i kapital glavnu korist imale razvijene zemlje i njihovi najveći partneri, Kina, Indija i Brazil, druga ovaj saldo poravnava, stvarajući prilike da do prosperiteta dođu milioni radnika iz zemalja koje su jedno vreme bile pod utiskom da su isključivo gubitnici globalizacije.

To je, po novom genseku UN, "doba mobilnosti". Na globalnom nivou, gastarbajteri su kućama prošle godine poslali čak 193,5 milijardi evra, što je tri puta više od ukupne međunarodne pomoći.

Radnici, bilo da su sezonci za poljoprivredne, građevinske ili druge fizičke poslove, bilo kvalifikovani tehničari ili diplomirani inženjeri, biće tek traženi, ako je suditi po izjavi predsednika EU, Žoze Manuela Baroza, koji kaže da će u sledeće dve decenije Evropa biti suočena s rastućom nestašicom radne snage.

Prvi razlog je ekonomski rast, otvaranje novih poslova i nevoljnost starih Evropljana da rade mnoge teške poslove. Drugi je demografski: Evropa stari. Ponegde i dramatično – Nemačka, sada najveća evropska zemlja sa više od 80 miliona žitelja, mogla bi, prema nekim prognozama, da 22. vek dočeka sa samo 25 miliona Nemaca. Prošle godine je, tvrde demografi, u Zapadnoj Evropi po prvi put više ljudi otišlo na onaj svet nego što je došlo na ovaj.

To stvara nove ekonomske realnosti i zahteva politička prilagođavanja. Kako to izgleda svedoči britanski primer: pre pretposlednjeg proširenja EU, tamo se računalo da će godišnje pristizati oko 15.000 radnika sa evropskog istoka. Umesto toga, za dve godine došlo ih je više od 600.000.

Kad su, početkom ove godine, u članstvo primljene i Rumunija i Bugarska, uvedena je kvota po kojoj u Britaniji godišnje može da se zaposli samo 19.750 radnika iz obe zemlje. Između januara i marta došlo je njih 8.000 plus 2.400 sezonaca. Sada je i zvanično predloženo da se restrikcije ukinu – jer za mnoge poslove nisu više zainteresovani stari gastarbajteri, oni iz Češke. Slovačke Poljske ili Slovenije.