Notari i advokati

Posetiše me pre desetak dana na fakultetu neki nesuđeni javni beležnici, jedan stidljivo priznade da je sudija. Donesoše zvaničan papir – koji nimalo ne liči na (u)pravni akt! – kažu, dobili su ga od resornog ministarstva. Na njemu behu ispisana imena lica koja su izabrana za javne beležnike na određenom području, a među njima nisu bila i imena onih koji su mi se obratili. To bi trebalo generalno da znači da oni kojih nema na listi nisu izabrani.Ni traga od obrazloženja ni u pogledu onih koji su izabrani, ni spram onih koji nisu; nema ni uputstva o pravnom leku za one koji smatraju da su im povređena prava. Očekujem da svi koji su konkurisali za javne beležnike – bez obzira na ishod – u najkraćem roku dobiju od ministra pravde klasičan, individualiziran i potpun pisani upravni akt. U suprotnom, senka sumnje u objektivnost prvog talasa notarskih rođenja biće pojačana i proširena.

S druge strane, ovih dana u Srbiji traje generalna obustava rada advokata, tako da je pravosuđe u patu. Ili je ostavljeno u pacu. Žale se advokati na previsoke javne namete, još više na ugrožavanje njihove profesije od notarske branše u nastajanju, posebno usled supstitucije značajnog komada advokatske nadležnosti merodavnim zakonima za koje tvrde da su neustavni.

Da li se to ponavlja galimatijas oko onog nedavnog kvazireformskog opšteg sudijskog i javno-tužilačkog (re)izbora – začinjen nedovršenošću, nerealnošću i neusklađenošću javno-beležničke zakonske regulative sa ostatkom pravosudnog mehanizma? Da li je na pomolu strazburška sudska uvertira i nova tragikomična balkanska burleska? Zebem da smo upravo suočeni s još jednim narastajućim udarom na etiku pravničkog poziva, na pravničko umeće. Na redovno funkcionisanje pravnih tokova, na arsenal legitimnih pravničkih instrumenata.

U nizu proteklih godina na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao jedan od predavača, držao sam kurs specijalizacije diplomiranih pravnika za buduće notare, tu novu kategoriju javnopravnih učesnika u domaćem pravnom saobraćaju. Naš zadatak je bio da objasnimo šta su uopšte notari, kako se organizuju i povezuju, koji im je delokrug poslova, u čemu je uloga, značaj i odgovornost te javne službe i njenih pripadnika u uporednom i domaćem pravnom poretku. Da upoznamo polaznike kursa s postupkom izbora javnih beležnika, njihovim osnovnim pravima i obavezama, odnosom sa državom i građanima, relacijama i razgraničenjem od advokature, a i da analiziramo kako da se pred sudom bore protiv eventualnih nezakonitosti kako prilikom izbora, tako i prestanka notarske službe.

Katkad baš onaj pravnički poslenik, koji treba da pruži profesionalnu uslugu građanima, dođe u situaciju da mora sam da brani integritet sopstvene radnopravne situacije, od kolega i pred kolegama posebno. Podaci i iskustvo ukazuju da se mnogi od njih – na raznim, suprotstavljenim stranama – blago rečeno ne snalaze u opisanim (ne)prilikama. Iako bi morali. Za tako nešto, krivicu najpre snose oni sami, a zatim i gro pravnika iz sve tri grane vlasti. U datom miljeu nisu nipošto nevini ni ovdašnji profesori prava koji tu množinu ,,silnih” pravnika, uključujući i neke viđenije pojedince iz prošlih i sadašnje vladajuće garniture, nisu – pored ostalog – dovoljno naučili o načelima vladavine razumnog i moralnog prava, o slobodama i pravima građana, o njihovoj jednakopravnosti pred zakonom, o nadležnosti organa i organizacija...

Ovo je moje upozorenje svima nama, ujedno hipotetičko izvinjenje zbog ličnog udela u relativnom pedagoškom i stručnom profesorskom neuspehu pravničkog vaspitanja i obrazovanja brojnih kadrova. Ali, ,,ništa nije tako zlo niti je tako dobro kao što mi mislimo. I ništa nije konačno” (E. M. Remark, „Nebo nema miljenike”).

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu