Nemački slavista i prva srpska novinarka

Imala je sve uslove da bude naša heroina, ali je život sa njom imao druge planove. Sve čega se dotakla pozlatila je, izuzev lične sreće i sudbine. Maga Magazinović, srpkinja evropskog obrazovanja i širine, išla je kroz život neutabanom stazom, uvek prva. Neshvaćena i zaboravljena, napustila je ovaj svet u dubokoj starosti, a da nije uživala u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda, za modernu igru posebno.

Po očevoj liniji iz Metkovića, po majčinoj iz Dervente, Maga je u Beogradu završila filozofiju kod Branislava Petronijevića u vreme kada je udaja bila najbolje zanimanje. Ubrzo je postala prva žena novinar u tek osnovanom listu „Politika”, početkom prošlog veka. Njen nemirni duh nije mirovao. Kupila je kartu za Evropu. Baletsku umetnost usavršila je u Nemačkoj kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog doba Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žana Dalkroze i Rudolfa fon Labana , a glumu je pohađala kod velikog Maksa Rajnharta.

Sve što je naučila, Maga je donela u Srbiju.

U Beograd je donela evropski duh avangarde. Muzikom, igrom i ritmikom razbijala je zaostalost, otvarala prostor novim umetnostima. U Beogradu je 1910. otvorila prvu plesnu školu kakvu još nije imala napredna Evropa tog vremena.

Ali, Srbiji nije bilo do baleta.

Ponižena i nesrećna Maga je ugušila svoj pionirski zanos. Okrenula se narodnim motivima u muzici, igri i folkloru. Jedna zvezda je bila ugašena. Srbija nije bila spremna da bude deo sveta.

U Beograd i pravoslavlje Maga je dovela i jednog znamenitog Nemca, slavistu Gerharda Gezemana. Srpski zet cenu svoje ljubavi pošteno je platio: doživeo je golgotu prešavši Albaniju i o tome ostavio dnevnik koji do naših čitalaca dolazi u subotu, 4. oktobra. Dnevnik „Moj život” vodila je i naša Maga, na osnovu kojeg je nastala romansirana biografija „Maga” iz pera naše novinarke D. B. (izdavač „Narodna knjiga”). Monografiju je svojevremeno pripremala i primabalerina Jelena Šantić koja nažalost nije ugledala svetlost dana.

Iako je govorila da ljubav nije suština njenog života, svaka priča o Magi bez Gerharda Gezemena ne bi bila potpuna. Ljubav između Srpkinje i Nemca rodila se na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Pre časova nalazili su se u rano popodne u aveniji Pod lipama gde bi došetali. On je dolazio vitak i mlad, visoko uzdignutog čela sa naramkom knjiga, a ona dugim korakom gazele, i s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj je padala na lice, nekad srećna, često nevesela.

Uz glumu, Gerhard je studirao i slavistiku. Pored Mage ovladao je srpskim jezikom, oduševljavao se našom narodnom poezijom, upoznao srpske pisce i posebno zavoleo Boru Stankovića, naučio naša domaća jela i obožavao vanilice, plovio Dunavom, video Đerdap i Negotin, posećivao manastire...

Maga i njen šest godina mlađi izabranik krunisali su svoju ljubav u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914.

Ali, umesto mirnog bračnog života sustizale su ih nesreće.

Ubrzo su se našli u vrtlogu Prvog svetskog rata, bežeći kroz Srbiju. Smenjuju se Kragujevac, Kraljevo, Vranje... Ona je uz to trudna, sa stomakom takoreći do zuba. Tu u zbegu rodila je i njihovog sina sa dva imena: nemačkim Harold i srpskim Rajko. U Beograd se vratila sama sa sinom na rukama, a njen muž, Nemac, srpski zet, goloruk i nežan, prešao je Albaniju sa srpskom vojskom. Ona nikada neće saznati ništa o tih četrnaest strašnih dana, o pegavom tifusu, usputnim aščinicama, gladi, bežaniji, arbanaškim močvarama... o tom beskorisnom stradanju u paklu, koji je Gerharda Gezemana nepovratno zbližio sa Srbijom i Srbima.

Magin muž je netragom nestao, a jedini sin, plod njihove ljubavi, dete o kojem su jednom zagrljeni maštali pored reke Špreje u Berlinu, umire a još nije napunio ni godinu dana. Nesrećnica ubrzo od nemačkih vlasti saznaje da joj je muž bolestan i ona odlazi u Švajcarsku da ga obiđe.

Ta poseta biće poslednji čin njene ljubavne drame. U sanatorijumu gde se lečio, Gerhard je upoznao i zavoleo drugu ženu. Ne krije da je zaljubljen. Maga zna da je to kraj. Neverstvo se ne prašta. Jedino želi još jedan zagrljaj kako bi na svet donela njihovo dete. I kao u svim pravim melodramama, godinu dana kasnije ona će u Lucernu roditi ćerku Rajnu i sa njom se ubrzo vratiti u Beograd. Rođenjem devojčice bio je namiren jedan stari ljubavni račun.

Nakon rastanka sa Magom, Gerhard se oženio svojom novom ljubavi i dobio sina Volfa. Krajem 1939. godine osnovao je u Beogradu Nemački institut i imenovan je za upravnika. Kada su Nemci napali Jugoslaviju i Beograd, on se razočaran i nervno rastrojen povukao sa instituta i sa suprugom i sinom se vratio u Prag.

Ali tek je završetak rata za njega bio koban. Gerhard Gezeman je morao da napusti Prag, sve rukopise i svoju bogatu biblioteku od pet hiljada knjiga, svaka sa vinjetom na kojoj je bio lik Filipa Višnjića. Sa sinom i ženom, pribežište je našao u Telsu, u Gornjoj Bavarskoj. Umro je 1948.

Maga Magazinović je zauvek sklopila oči dve decenije posle Gerharda Gezemana, 1968. u dubokoj starosti. Svoj dnevnik kome je dala naslov „Moj život”, pisala je do poslednjeg dana.