Bioskopsko radovanje

Simpatičan je to film, taj „Mali Budo”. Dovoljno duhovit i veseo, dinamičan, duboko (s)misaono neopterećujući, rađen bez umetničkih pretenzija, sa jasnim ciljem da osvoji bioskopsko gledalište. I u tome je uspeo.

Ova okretna komedija mentaliteta (crnogorskog) ima sve obrise prave populističke „polukrimikomedije”. U ovom slučaju na prastaru, ali na dovitljiv način osveženu i osavremenjenu temu – Crnogorci u Beogradu. Poigravanje sa svim dobro znanim stereotipima i klišeima na ovu temu, izaziva smeh. Podsmeha nema. Potencijali filma za dobru gledanost otvoreni su u dovoljnoj meri. „Mali Budo” je opuštajuće bioskopsko radovanje.

Dakle, za njegovog autora – reditelja i koscenaristu Danila Bećkovića (scenario pisao zajedno sa Dimitrijem Vojnovim) možemo da kažemo da je sa solidnom ocenom položio taj težak i izazovan ispit zvani debitantski celovečernji igrani film. Bećković je pokazao da je savladao i usvojio rediteljski zanat. Na osnovu njegovog kratkog igranog filma „Dečak koji je bio suviše nevin” (2007) i sada celovečernjeg „Malog Buda”, vidi se da mu leže komedije. Rano je tvrditi u kakvom će se pravcu dalje razvijati, ali je dovoljno jasno da se na Bećkovića kao reditelja može u budućnosti računati. Sasvim je moguće da se na njega može uskoro računati i kao na samostalnog filmskog pisca, Bećković je to, a krv nije voda. U svakom slučaju, sa „Malim Budom” pokazao je da mu dobrih ideja ne manjka.

Ideja priče o mladom i naočitom smetenjaku Budu – sinu jedincu vazda „p’janog” podgoričkog hirurga Draga, što je tokom operacije načinio grešku i usmrtio jedinog sina šefa lokalne crnogorske mafije, te mu ne preostaje ništa drugo do da Buda pošalje u Beograd, pod zaštitu svog prijatelja iz studentskih dana (poigravanje sa inicijalnim filmskim motivom bekstva od krvne osvete) – privlačna je i dobra. Doduše, njena razrada nije bez mana. Recimo, onaj deo pred kraj filma – kada se u priču uvodi lik bivšeg krvnika sa Golog otoka, što ni pod starost nije zaboravio kako se „naučno” sprovodi tortura – žanrovski ne pripada celini. Tu Bećković čini digresiju u nešto što možemo nazvati krimi-horor žanrom. Srećom, samo finale vraćeno je u osnovnu žanrovsku matricu (komedija) i to tako da se nagoveštava (poželjan) nastavak filma.

Ima „Mali Budo” i promaknutih greščica. Na primer: Budo iz Podgorice sleće u po bela, sunčana dana, a dok je prešao Most na Adi i došao do teniskih terena Novaka Đokovića gde počinju naredne scene, već je mrkli mrak. Ništa strašno, događa se. Ono što je mnogo važnije za ovaj film jeste dobar odabir glumaca. I ne samo to – i dobar rad sa glumcima. Vidi se da su glumci uživali u svojim ulogama.

Petar Strugar kao Budo je fantastičan. Njegovi puni glumački, komičarski kapaciteti baš se vide u Bećkovićevom filmu. Sergej Trifunović je lik kriminalističkog inspektora Miša Kujovića temeljno i punokrvno izgradio. On u ovom filmu jeste Mišo, a ne Sergej Trifunović. Petar Božović kao Božo, tipični predstavnik crnogorskih moćnika, Tihomir Stanić kao primarijus doktor od veza i uticaja, Andrija Milošević kao dr Pavićević, Slobodan Ćustić kao hirurg i Budov otac Drago, maksimalno su slikoviti i šarmantni. Posebna priča je Hristina Popović, jer ko nju ima u filmu ima i film. Neodoljiva je u liku profesorke matematike i Mišove „prijateljice” Zorice. Nezaboravni su i Stefan Bundalo kao Brajan i Milorad Kapor kao Brajanov brat Pero Mijušković, nesuđeni filmadžija što je zalutao u svet sitnog kriminala...

Glumačka ekipa filma „Mali Budo” je velika. Znatan je broj i takozvanih glumačkim minijatura koje su upečatljive i pamtljive na duži rok. U jednoj od takvih minijatura je i rediteljka Maja Miloš (profesorka, Zoričina koleginica), ali i muzičar Marko Kon (dr Mašan) koji je i kompozitor originalne filmske muzike.

Za komplimente je i kamera Bojane Andrić. Ona je svoj posao uradila baš muški. Doprinose su dali i scenografi Mila Jovanović i Peđa Jovanović, kostimografi, snimatelji i dizajneri zvuka i montažer Aleksandar Popović. Naravno i glavni producent Marko Paljić, zbog čijeg je požrtvovanja i upornosti „Mali Budo” produkcijski i postprodukcijski upakovan na zavidnom nivou s obzirom na nevelike finansijske mogućnosti...

Film „Mali Budo” je drugačiji od generacijskih debitantskih filmova koji su se u poslednje vreme „rodili” u Srbiji. Dobro je što se i Bećković nije odlučio za takozvani angažovani autorski film. Od previše umetnosti i autorskog angažmana često zaboli glava. Različitosti su potrebne, a ovo je jedna od njih.