Rođendan s prijateljima

Iznenadno, gotovo preko noći, Beograd i Srbija doživeli su ogromnu počast. Zasigurno jedan od najboljih filmskih autora današnjice, višestruki dobitnik svih najznačajnijih filmskih nagrada, uključujući i Oskara – ruski reditelj, glumac i producent Nikita Sergejevič Mihalkov priredio je baš u Beogradu svetsku premijeru svog najnovijeg filma „Sunčanica”.

I dok smo se povratili od iznenađenja, već su pred nama bili i crveni tepih ispred prepunog „Sava centra” u kojem se, uz publiku, tiskala i prava armija srpskih, ruskih ali i evropskih fotoreportera i kamermana i glavni glumci i saradnici u filmu i koktel za publiku uz koncert hora Kozaka.

I sve to uz lično prisustvo predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića i njegove supruge Dragice. Prethodno ga je primio i predsednik Vlade Aleksandar Vučić. Beograd je tako na trenutak postao centar važnog filmskog događaja.

To koliko Nikita Mihalkov voli i poštuje Srbiju i srpski narod, zbog čega je toliko puta kod nas već boravio, odavno nije nepoznanica. U svim intervjuima koje je u poslednje dve decenije davao „Politici” nije propuštao priliku da iskaže i svoju ljubav, poštovanje, razumevanje i neku vrstu divljenja hrabrosti malog naroda u velikim istorijskim potresima.

On je bio taj koji je u maju 1999. godine svoju konferenciju za novinare u Kanu, umesto svom filmu „Sibirski berberin” kojim je Kan tada i započeo, posvetio otvorenom i glasnom protestu protiv bombi „Milosrdnog anđela”, čemu su se kasnije priključili i Suzan Sarandon i Tim Robins. Lično, nikada mu to neću zaboraviti, on je tada u Kanu bio moj jedini stariji brat.

U današnjem intervjuu za „Politiku”, vođenim na simboličnom mestu u beogradskom hotelu „Moskva”, gde je Nemanja Vranjković, medijski savetnik Mihalkovljeve produkcije za svetsku premijeru, preuzeo na sebe i ulogu prevodioca, Nikita objašnjava zašto je sa svojom „Sunčanicom” došao u Beograd...

Priredili ste Beogradu i Srbiji veliku čast, ali da na samom početku razrešimo jednu dilemu – da li bi do svetske premijere ovde došlo da vam nije bilo poznato da će uskoro u Beograd doći i predsednik Putin lično?

Pojma nisam imao da on treba uskoro da dođe. Saznao sam za to od vašeg predsednika Vlade, gospodina Vučića. Kada smo se nedavno videli, predsednik Putin i ja, rekao sam mu da planiram da svetsku premijeru filma priredim u Beogradu, Srbiji, a sverusku na Krimu, on je samo rekao da je to dobra ideja, ne govoreći mi ništa o svojoj poseti Srbiji.
Tri su glavna razloga za ovakvu moju odluku. Prvi – ljudi o kojima govori film napuštali su svoju otadžbinu upravo s Krima, a ogroman broj njih prihvatala je baš Srbija. Poslednji koji je otišao bio je komandant Vrangel koji je u Beogradu i sahranjen. Drugi razlog je što sam na ovom filmu radio sa Srbima. Jednu od glavnih uloga igra Miloš Biković, Stanislav Popović je bio moj asistent i reditelj druge ekipe, a genijalni montažer Mića Zajc je bio glavni montažer i u ovom mom filmu. To je naš zajednički rad, pa mogu čak da kažem da to nije samo ruski film. Treći razlog je taj što je svetska premijera rođendan jednog filma. Tako se to smatra u svetu, a rođendan kako red nalaže uvek slavite s prijateljima i drugovima i zato sam ovaj rođendan proslavio u Beogradu.

Svetska premijera je mogla da se dogodi i nedavno na Venecijanskom festivalu, a nije i zašto nije?

Dao sam svoj film selekcionoj komisiji Venecijanskog festivala, a bilo mi je čak simpatično i zabavno što ga oni nisu uzeli, a tamo već imam dva „Zlatna lava”. Film mog brata Andreja (Končalovskog) su uzeli, a moj nisu.

Pa, možda su uzeli film boljeg brata?

Ha, ha, da, verovatno, ali nije stvar u tome. Problem je što se nisu udostojili ni da mi odgovore.

Možda Alberto Barbera (umetnički direktor Venecije) nije imao hrabrosti da vam odgovori, film je o Krimu, a Krim je vruća tema za zapadnjake?
Mene ne zanima zašto nisu uzeli film, ali ne treba ni da govore da umetnost i festivali nemaju veze s politikom. Meni se ipak čini da će svim gledaocima u Beogradu i Srbiji biti sasvim jasno zašto ga Venecija nije uzela. Nisam bio zbog toga ljut ili ogorčen, samo sam pomislio: „Aha, tu smo dakle, malo vam je frka”.

Sada je postala praksa da najznačajniji evropski festivali među članstvom zvaničnih žirija drže praznu stolicu s imenom ukrajinskog reditelja Olega Stentsova, protivnika aneksije Krima, koji je sada u zatvoru u Moskvi. Da li je i to politika i kakva?

Mislim da sam odavno prerastao tu zabrinutost i drhtanje hoće li me festivali zvati, hoće li uzeti moje filmove ili neće. O ovom filmu ja razmišljam skoro 37 godina i možete zamisliti koliko mene dotiče to što ga oni, kada sam ga ja konačno snimio, nisu uzeli. Pa, čak i da je to veoma loš film, imali su priliku da ga prikažu i da stvore šansu kritičarima i medijima da napišu i kažu da je film loš. No, očigledno je da ni to nisu smeli da urade i na kraju su se ponašali kako su se ponašali.

Zato je film „Poštareve bele noći” vašeg brata Andreja doživeo tamo veliki uspeh, iako je bilo članova žirija koji su smatrali da ga zbog ukrajinske krize možda ne bi trebalo uzimati u razmatranje?

To je vrlo dobar film. Veoma, veoma dobar film.

A, da li ste vi sada pomalo ljubomorni na brata što je on išao u Veneciju, a vi niste?

On je moj stariji brat i šta god on da uradi mi smo svi zadovoljni i srećni. Nikada nisam imao konflikt s njim. Moj brat je tri puta osvajao „Srebrne lavove” u Veneciji, ja imam dve venecijanske nagrade, ali zlatne. Dakle, za sedamdeset godina postojanja Venecijanskog festivala osam odsto svih glavnih nagrada je u posedu jedne porodice. To sve objašnjava.

Nedavno sam razgovarala s Končalovskim i o tome kako on doživljava antirusku propagandu plasiranu u zapadnim medijima...

I šta vam je on rekao?

Podsetio je na to da je još na prstenu kralja Solomona s unutrašnje strane pisalo „I to će proći”. Šta vi kažete? Da li vas to nervira, da li vas se uopšte to dotiče?

Nažalost, trenutno u zapadnoj Evropi Putin nema s kim da razgovara. On je muškarac, a tamo muškaraca izgleda da nema.

Dok sada razgovaramo u srpskim medijima je već objavljena vest da je Gari Kasparov izjavio da je predsednik Putin najveća opasnost po svetski mir, šta vi na to kažete?

Gari Kasparov veoma dobro igra šah.

Da li bi se sa Srbijom, nekadašnjom Jugoslavijom, tokom devedesetih i 1999. godine dogodilo ono što se dogodilo da je tada na vlasti bio predsednik Putin?

Ne bi.

Praksa zapadne, najviše američke, propagandne mašinerije najčešće se svodi na maksimu: prvo satanizuj, pa eliminiši?

Oni su zaslepljeni time što su nekažnjivi. Nekada je postojala Amerika s jedne i SSSR s druge strane. Postojao je balans i svet je funkcionisao između te dve sile, išao ili na jednu ili na drugu stranu. I jedni i drugi su, naravno, pokazivali mišiće, ali su se iz daljine poštovali. Nestao je SSSR, opstala je samo Amerika, a nemoguće je održavati balans bez protivteže. Nemoguće. To rasipanje sile i dvostrukih standarda po celom svetu, a zapravo nikada ne ulazeći u suštinu ljudskih života bilo koje druge zemlje, čemu to vodi? Pokažite Amerikancu na ulici kartu sveta i pitajte gde je Ukrajina, gde je Srbija, on neće znati, a to logično dovodi do određenih posledica. Jer se sve zlo koje emitujete u svetu skuplja i vraća nazad, a onda se pitaju „a zašto nas neko dira”.
Amerika spasava svoj dolar, Amerika spasava svoj strašni dug. Njoj je uvek potreban neki rat da bi zatrpala svoje krvave tragove i tragove svojih žrtava. Ali, oni nikada nisu vodili ratove na svojoj teritoriji i ne znaju šta znači rat kod svoje kuće. Nas dvoje znamo šta je rat u kući.
Kada ratuju muž i žena, i njihove čaše i njihov nameštaj sve je u ratu. Mi smo stekli imunitet kroz istoriju. Sećate se našeg zajedničkog protesta u Kanu protiv NATO intervencije u Srbiji, još tada sam govorio kako je njima lepo živeti: sednu u avione, istovare bombe, vrate se kući i piju kafu, a šta se zapravo dešava na zemlji nemaju pojma. Ali, to je genetika i to se ne uči iz knjiga.

Vaš brat smatra i da evropske vrednosti nisu univerzalne, saglasni ste?

Pa, naravno. Kao što nijedna vrednost ne može nigde biti univerzalna, tako ne mogu ni takozvane evropske vrednosti biti univerzalne. Da biste nečije vrednosti razumeli, trebalo bi prvo da ih poznajete, a onda i da ih poštujete. Postoji nešto što se zove ruska civilizacija, a ne samo ruska država. To je jedina civilizacija koja u sebi objedinjuje i istok i zapad. Ona je jedini realni most koji postoji između istoka i zapada. Samo Rus može da poštuje sve evropske vrednosti, a da u isto vreme sedi u mongolskoj jurti, negde u stepi.

Bili ste kod premijera Vučića, susret je bio prijateljski i srdačan, međutim i Srbija je rekla da priznaje teritorijalni integritet Ukrajine, kakav je vaš stav o tome?

To je isto politika. Imate svoj život o kom morate da mislite. Ali, taj stav premijera je na istoj vagi. Tas s druge strane je da nikada neće biti sankcija prema Rusiji. Jasno je da čovek mora da balansira i da to ispravno radi.

Imate li vi objašnjenje za to zašto Srbi toliko vole Ruse?

Ljubav ne može da se objasni. Mržnju ili to da nekoga ne volite, to treba objašnjavati i objasniti. Kada ti kažem ne volim te, kažem ti i zbog toga i toga, a kada ti kažem volim te, ništa ne moram da objašnjavam. Za Slovene, posebno za Ruse, to je iracionalno. Gde god da se kao turisti ili hodočasnici nađete, u Srbiji ili Rusiji, kada slučajno naletite jedni na druge obradovano i spontano uskliknete ono radosno „O!”. A, kada biste slučajno naleteli na autobus pun švedskih turista, da li možete da zamislite da bi Srbi ili Rusi tada obradovano uzvikivali „O, Šveđani!”