Evlija Čelebija je bio tajni agent

Srđan Milićević (1966), lekar i književnik, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Svetozar Ćorović” za zbirku pripovedaka „Slova u pesku”, koju je objavila izdavačka kuća „Znak” iz Beograda. Nagrada se dodeljuje u okviru „Ćorovićevih susreta”, u Bileći, na manifestaciji „Srpska proza danas”. Milićević je autor romana: „Tajna divljeg oraha” (2000), „Obećana zemlja” (2008) i „Žena dobrih namera” (2012).

Kako se oseća pisac koji dobije nagradu u svom zavičaju?

Filozofska i pesnička misao 20. veka kretala se u pravcu razumevanja slojevitosti jezika i skrivenog značenja reči. A ako bismo neku reč mogli izabrati kao paradigmu ovog učenja onda je to reč – zavičaj. Imenica zavičaj je nastala od glagola zaviti. A to nešto što mi zavijamo i sakrivamo od sebe i drugih jeste naša suština. Ona može da kunja u nama, ili da se ljulja kao čamac na uzburkanoj pučini. Pa zar psihoanaliza nije otkrivanje toga nečega zavijenog u nama. Gradeći jezik naši preci su nam pre bečkih doktora dali mnoga objašnjenja. Tako da nagrada dobijena u zavičaju, gde se sve u meni zavilo i niklo, nije nagrada već – kraj puta. Ma gde još putovao i kakve god nagrade dobijao.

Vaše priče pokazuju svu trošnost i prolaznost života. Mnogi junaci doživljavaju tragičnu sudbinu?

Niko od nas ne može da bira ni roditelje, ni veru, ni narod, ni vreme u kojem će živeti. Mi pisci čak ne možemo ni da biramo teme pisanja, već teme biraju nas. A to što sam ja rastao u opasnim vremenima i tesnom prostoru, i među narodom takve krvi i sudbine, moralo je uticati i na moje pisanje.

Priče sežu u prošlost, ali se bave i savremenošću. Na kom ste terenu sigurniji?

Ne ponavlja se istorija, ponavljaju se oblici ljudskog ponašanja – na ovoj istini počiva aktuelnost istorijskog romana. Mislim da se jedino može pisati o svom vremenu, a istorija služi da bežeći od uzburkane stvarnosti u prošlost – pronađemo filozofski mir i tišinu potrebnu za pisanje.

Evliju Čelebiju nazivate tajnim agentom, a njegove putopise (izveštaje) smatrate krajnje nepouzdanim?

Pročitavši delove njegovih putopisa stekao sam takav utisak. Nije slučajno da je on našim zemljama krstario u vreme Kandijskog rata i obilazio sve linije dugačkog ratišta. A pri tome, živeo je nadomak Topkapi-saraja, sedišta sultanovog, i pripadao visokom turskom plemstvu. Naravno, on je značajan i dragocen putopisac, ali neki podaci su prosto netačni. Meni se učinilo da u tim preterivanjima ima nekog sistema…

Junaci priče „Most na Drini” jesu i Ivo Andrić i Emir Kusturica, koji su Višegrad i most preveli „u ruke kaurske”?

Priča „Most na Drini” koja mi je, verovatno, i donela ovu nagradu odmotala se na sledeći način. Šetajući, prvi put, ushićeno, kroz Andrićgrad, moja supruga je rekla: „Kakve neverovatne stvari su se morale desiti da bi se sagradile i proslavile ove građevine – tri čoveka su čak promenila veru dobijenu na rođenju.” I stvarno, Mehmed-paša je rođen kao Bajo Sokolović, Ivo Andrić kao Hrvat i katolik, umro je kao Srbin i srpski pisac, a Emir (Murata) Kusturica, preobratio se, ili vratio u veru pradedovsku – kao Nemanja Kusturica. Ideju za ovu priču izložio sam Rajku Petrovu Nogu, koji me je posavetovao da u uvodnom delu koristim, kao „sveznajući pripovedač”, zvanična dokumenta i arhivsku građu. Ostalo je legenda.

Vaše priče su klasične: u njima mora biti priče i pričanja. Kako gledate na postmodernističku literaturu?

Postmodernizam nije lako definisati. Ali ako prihvatimo da je postmodernizam reakcija na modernizam, gde modernizam traga za smislom u haotičnom svetu, a postmodernizam odustaje i pri tome koristi mnoštvo stilskih oblika da bi izrazio svoj bunt ili relativnost iskustva, morala i znanja, ja onda ne pripadam staromodnim piscima fabule, već modernistima. Ali, po meni, tu je nešto drugo važno, jedna druga podela je značajnija, a ona se zove – da li je određeni pisac bezbožnik ili nije. Nažalost, naša kultura i naše knjige duboko su bezbožnički.

Sudbinu junaka određuju nacionalna netrpeljivost, ratovi, masovni zločini. Da li je ovaj poslednji rat morao da bude toliko krvav?

Pozivam u pomoć Heraklita mračnog iz grada Efesa, aristokratu, koji se gadio narodne vlasti i tražio da svaki pokret demosa treba „brže od požara ugasiti”, i koji je tvrdio da je rat otac svemu, i da je borba pokretna sila svakog napretka, a da sve nastaje kroz borbu i po nuždi. U stvari, problem je sledeći: zašto je u svemiru i atomu sve precizno i jasno, a u našim životima sve haotično, smrt i patnja naročito? Da li su možda svemir i atom haotični, a život ima smisao? Znate, nama je, u strahu od smrti, svaki ugašeni život strašan. Strah čini strašnom našu smrt. Isto ovo pitanje postavio sam jednom iskusnom pravoslavnom duhovniku. Hrišćanstvo, rekao mi je, stradanje smatra Velikom tajnom i putem spasenja. Tijana Jurić, ona iskasapljena nevina devojčica iz Bajmoka, sada je pred licem Božjim, misli on. Iz njegovih usta to je delovalo kao istina i verovao sam mu. Iz mojih usta ove reči ne deluju kao istina. Nisam siguran, zato valjda i pišem. Znači, odgovor na pitanje je – ne znam.

Jedan od junaka kaže: „Ako propustiš ljubav, propustio si život”. Bez ljubavi, očigledno, života nema?

U konkretnom slučaju, reč je o romantičnoj ljubavi. Međutim, ljubav je vrlo složena i, čini mi se, poprilično apstraktan pojam. Zbog toga valjda nema knjige, filma ili pesme, a da na svoj način ne pokušava da definiše ili redefiniše pojam ljubavi. Ljubav, u suštini, stanje je duha koji može ići od strasne polne ljubavi, do duboke pobožnosti. Ljubav, koja je ključno obeležje našeg boravka na planeti Zemlji, ponavljam, stanje je duha.