Kako su se gledali Juraj i Aleksandar

Zrenjanin – Georg Juraj Špiler je u Drugom svetskom ratu obeležio zbivanja u okupiranom gradu. Prvi policajac uprave koju su postavili Nemci odgovoran je za smrt na stotine rodoljuba i nevinih civila koji su stradali u odmazdama. Zatočenik njegovih logora bio je i Aleksandar Maukov, Zrenjaninac koji je jedini uspeo da uzvrati zatvorsku posetu ozloglašenom i kontroverznom policajcu.

Grad na Begeju, najveći u Banatu, oslobođen je od nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu pre 70 godina, početkom oktobra 1944. Posle niza godina ovaj događaj je, uoči proteklog vikenda, opet obeležen prigodnom svečanošću u centru grada koja je naišla na srdačan prijem kod građana. Zrenjanin se Danu oslobođenja vratio i izložbom koju je priredio Istorijski arhiv pod nazivom „Bečkerek–Petrovgrad u 1944”.

Autori izložbe, istoričari Vanda Vojvodić Micova i Bojan Grubački, daju zapažen prostor baš Juraju Špileru, čelniku Komande javne bezbednosti. Ovaj doktor pravnih nauka, rođen u Zagrebu 1900, pravio je vrtoglavu policijsku karijeru. Između dva svetska rata istakao se u otkrivanju ustaša, a u jednom okršaju s ovim ekstremistima bio je i teže ranjen pa je ostao invalid i hramao je na jednu nogu. Za rad u policijskoj službi odlikovan je Ordenom Svetog Save, visokim odlikovanjem Kraljevine Jugoslavije, 1934. godine. Da bi bio zaštićen od ustaša, sklonjen je u Novi Sad gde se takođe bavio policijskim poslovima.

Već na početku nemačke okupacije navodio je da mu je očevo ime Alojz, umesto Vjekoslav, a on se predstavljao kao Georg i prezime pisao u nemačkom originalu Spiller, mada se do tada izjašnjavao kao Hrvat. Na čelo Komande javne bezbednosti u Bečkereku postavljen je odmah na početku rata 1941. Grad na Begeju, u vreme srpske vlasti, s Veliki Bečkerek preimenovan je u Petrovgrad, Nemci su ga neko vreme zvali Grosbečkerek, a onda samo Bečkerek. Uglavnom, Špiler je stajao iza mnogih masovnih streljanja tokom rata, a ona su bila najučestalija u 1944. Te godine oslobodilački pokret je bio ohrabren i partizani su se često odlučivali za akcije, a onda su usleđivale odmazde.

U Zrenjaninu je tokom rata postojao logor u kome su zatočenici prikupljani za odmazde. Aleksandar Maukov, zrenjaninski rodoljub, danas u 93. godini, bio je zatočen u logoru od 1943. Prvi put je video Špilera kada je ovaj obilazio logor povodom hapšenja većeg broja ilegalaca, a drugi put 2. oktobra 1944. kada se ovaj spremao za beg. Došao je da obiđe zatvorenike i, mada rešen da beži, svejedno ih nije oslobodio. Inače, Aleksandar je dospeo u sobu broj tri iz koje su zatočenici vođeni na vešanje ili streljanje. Odatle niko nije pušten na slobodu. Za njega je ulazak Rusa, koji su inače oslobodili Zrenjanin, bio spas u poslednji čas.

Kada su se sreli treći put Špiler i Maukov su bili u obrnutim ulogama. Naime,posle bega iz Jugoslavije, Špiler je bio izručen našoj zemlji. Aleksandar Maukov, kao skojevac i delegat na kongresu, imao je privilegiju da uđe u ćeliju u kojoj je bio pritvoren Špiler gde je čekao suđenje.

– Bio je lepo obučen, s primetno čistom posteljinom na krevetu. Ja se sećam kako sam, sav u ritama, iznosio kiblu iz svoje zatvorske sobe, a sve da bih u dvorištu nakupio opušaka kako bi zatvorske kolege savijali cigare i pušili pod ćebetom – kaže Aleksandar Maukov.

Istorijski arhiv Zrenjanina došao je i do pisma Špilerove ćerke iz 1950. koje se sada prvi put objavljuje i u kome ona traži potvrdu izvršenja smrtne kazne nad njenim ocem u kome navodi da je on osuđen kao ratni zločinac na smrt vešanjem, a da potvrda treba njenoj majci radi preudaje. Javno tužilaštvo u Novo Sadu je na ovo pismo konstatovalo da je reč o provokaciji i da je pisano samo zato da bi se saznalo za tadašnji Špilerov status, a ne zbog eventualne preudaje.

Inače, cela naša javnost je za Špilera mogla da sazna u veoma popularnim filmu i seriji „Salaš u Malom ritu”, snimljenim još 1975. godine. Špiler je na ekranu bio Šicer.

– Spolja je bio hladan, čak dobronameran profesionalac, a u stvari je bio veoma opasan čovek – kaže Aleksandar Maukov.