Vučevićevo pismo, razmrdavanje SNS-a ili najava smena

U vrhu Srpske napredne stranke nešto se komeša. Svi zvanični izvori upućuju na to da se lider naprednjaka i premijer Srbije Aleksandar Vučić smatra ostavljenim na cedilu od dela svojih najbližih saradnika. Realnost, marketing ili priprema javnosti za nešto, recimo rekonstrukciju kabineta?

U pokušaju da saznamo šta se zbiva u vrhu najmoćnije stranke najzanimljivije je, izgleda, to što su naši sagovornici izbegavali ovu temu, čak i oni koji su obično spremni da nezvanično podele neke informacije.

Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević bio je prilično izričit u svom otvorenom pismu članovima Predsedništva SNS – ili će svi oni stati uz Vučića i boriti se za promene ili ga ostaviti da se sam bori protiv svih. Kaže i da je „pomalo nezadovoljan” reakcijom kako pojedinaca iz vrha vlasti, tako i stranačkih organa, povodom učestalih štrajkova u državi, koji njemu liče na „gotovo sinhronizovanu akciju” i kao primere navodi štrajkove – advokata, prosvetara, šalterskih radnika u policiji.

Ipak, prebijanje premijerovog brata Andreja Vučića najviše ga je uznemirilo, jer se boji da nije nikakva greška u pitanju. Tražeći pozadinu ovog čina i iznoseći neke dileme, on zaključuje: „Utiska sam da tajkuni i političari iz DS-a žele samo jedno, a to je, glavu našeg predsednika. Nadam se samo, u političkom smislu”.

Na tajkune prstom upire i ministar zdravlja Zlatibor Lončar. On je juče na televiziji „Pink” govorio o nedopustivom nepoštovanju procedure za zbrinjavanje pacijenata u takvom stanju u kakvom je bio Andrej Vučić: „Da je o nekom drugom reč, ne znam šta bi se desilo! Pošto je to brat premijera Vučića – OK, on sve može da istrpi”. I zaključio da to čine neki od tajkuna koji ne mogu nikako da naude Aleksandru Vučiću.

O nedostatku brige i podrške za Vučićevog brata, a time i za samog premijera (koje, čini se, najagilnije javno izražava Aleksandar Vulin, ministar i lider Pokreta socijalista), saznali smo u petak kada je list „Blic” preneo nezvanične informacije da je Aleksa Jokić, šef kabineta predsednika vlade, zbog toga „ribao” Zoranu Mihajlović, Nebojšu Stefanovića i Radomira Nikolića. Potpredsednica vlade Zorana Mihajlović juče je u emisiji „Kažiprst” na B 92 priznala da, posle incidenta u kojem je prebijen Andrej Vučić, nije zvala premijera da ga pita kako je, ali je, uz jedan usklik „svašta”, naglasila da zbog toga nije imala problem sa Jokićem.

Prema šturim nezvaničnim izvorima, u SNS-u zaista nema velikih problema. U drugom partijskom ešalonu (ako uzmemo da prvi čine ministri i članovi predsedništva stranke) kažu da niko nema ništa protiv Vučića, ali priznaju da im smeta što se, pri kadriranju, odlučivao toliko za ljude izvan stranke. Čašu je, tvrde naši izvori, prepunio izbor Marka Blagojevića za direktora Kancelarije za obnovu poplavljenih područja. Opet, kako kažu, to što neko javno izražava da brine za Vučića i njegovu porodicu, može da znači i da to rade da bi sačuvali pozicije jer uskoro će šestomesečni „presek stanja” rada svih važnijih funkcionera ove stranke, ili da bi se domogli funkcija ako neko od njih dobije „crveni karton”.

Može li sve ovo zaista da znači pripremu za rekonstrukciju vlade i odstranjivanje nekih stranačkih kadrova i na drugim nivoima? Politički analitičar Dragomir Anđelković smatra da je ovde reč pre o „razdrmavanju” stranke, nego o najavama smena, jer Vučić nesumnjivo ima moć da odlučuje unutar SNS-a i ne treba mu neka prevelika priprema da nekoga razreši.

„Mislim da nije reč o manjku podrške Vučiću, nego o višku pasivnosti. SNS je izrazito liderska stranka koja duguje svoj uspeh u potpunosti Vučiću. To se za tu stranku svakako pokazalo u jednom periodu kao formula uspeha, ali, dugoročno, u jednoj partiji mora da bude mnogo više izvora energije da bi ona trajno funkcionisala i kada dođe na vlast. SNS-u baš to fali. Brz uspeh na osnovu doprinosa jednog pojedinca nekako nije ostavio dovoljno prostora za aktivnost stranke u celini”, kaže Anđelković.

On dodaje, međutim, da sama kritika u tom smeru nije dovoljna da bi se to promenilo, nego je potrebno sistematski stvarati stranku. Kao da je zaboravljeno ono što se radilo pre desetak godina– škole lidera, usavršavanje kadrova, trijaža, ubacivanje novih ljudi... Sve je to potrebno jednoj velikoj stranci, bila ona SNS ili neka druga.

Đorđe Vukadinović, urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, smatra da SNS plaća cenu brzog i nekontrolisanog rasta popularnosti stranke. Glavni motiv i generator tog rasta, ukazuje on, nisu bile ideje i ideologija, već očekivanja da će ući u vlast i da će veći broj članova na toj činjenici profitirati.

„Ta stranka nije imala ozbiljni period kaljenja i filtriranja, niti je došlo do ideološkog profilisanja i zato je to skup potpuno različitih ličnosti, biografija i uverenja koja povezuje očekivanja da će se naći na vlasti. Važna je lična lojalnost i da se što pre nametnu svom lideru, a ne zaista briga za bezbednost lidera. Najveći broj tih kadrova je zainteresovan za svoju sudbinu i da se što bolje uglavi u vlast, a sve ostalo je samo marketinški trik pojedinih visokih funkcionera stranke”, ocenjuje Vukadinović.

Da li su javno upućene poruke u svrhu „razdrmavanja” stranke dobar način za to? Anđelković odgovara da to ponekad verovatno može biti korisno – da bi se dodatno stvorio pritisak i da se i u javnosti, odnosno kod simpatizera i članova stvore neka očekivanja.

„Ne verujem da je ovde reč o nekom propagandnom efektu, jer stranka, pa i Vučić, od ovoga mogu da imaju više štete nego koristi. Mislim da je ovde pre jedno stvaranje atmosfere da je potrebno nešto da se menja”, zaključuje Anđelković.