Kako je tonuo antifašizam

Zaboravljanje značaja antifašizma je jedna od neočekivanih, modernih bolesti centralne i istočne Evrope. To je delimično posledica činjenice da su komunizam i socijalizam u tim zemljama građeni u borbi protiv fašizma ili odmah posle njegovog istorijskog i vojnog poraza. Kada je postalo jasno da socijalizam kao sistem ne može da preživi u trci sa kapitalističkim društvima, sa padom gvozdene zavese i raskrajanjem socijalističkih država nije došlo samo do demokratskih revolucija, od plišane u Češkoj do zakasnele petooktobarske u Srbiji, već se uz demontažu socijalizma gotovo svuda tiho obračunavalo i sa antifašizmom.

Sličan proces uočavamo u okruženju. Veličanje ustaša u Hrvatskoj nije tajna; slično se relativizuju zločini balista u Albaniji i na Kosovu; u Sloveniji smo godinama svedoci postavljanja "farnih ploča" odnosno neslužbenih spomenika domobranima koji su polagali zakletvu fireru i borili se za "slobodnu slovenačku domovinu" u okviru Hitlerove "ujedinjene Evrope"; prošle subote je zbog povike meštana u poslednji čas otkazano otkrivanje spomenika u rodnoj Vipavi banu Dravske banovine Marku Natlačenu koji je lično pozdravio Dučea i važi za narodnog izdajnika.

U mađarskoj posetioci Budimpešte na jednom mestu, u Parku statua – parku uspomena, mogu da se dive divovskim oslobodiocima iz redova Crvene armije i drugim komunističkim vođama od Lenjina, Marksa i Engelsa, Dimitrova, preko Ostapenka, Bele Kuna do sovjetskih heroja, čak Staljinovim čizmama… Eksponati u ovom tematskom parku kompletirani su kolima tipičnim za zemlje lagera, u ono vreme; trabant i svi kipovi iz "komunističke ere" spakovani su u 22. distrikt, na periferiju prestonice, i dostupni od 10 sati do mraka.

Mađarska, dakle, svoju prošlost nije bacila, iako je u vladajućoj koaliciji početkom devedesetih godina prošlog veka učestvovala ekstremno desna Stranka pravednosti i života. U to vreme je u Rumuniji nekadašnji novinar Jon Gavra, potpredsednik Partije narodnog jedinstva tvrdio da su "Mađari pravi monstrumi", dok je najčitaniji nedeljnik pripao partiji Romania Mare (Velika Rumunija); u Sloboziji pored Bukurešta je čak postavljen spomenik fašističkom diktatoru Jonu Antoneskuu koji je odgovoran za smrt najmanje 250.000 Jevreja i 20.0000 Roma. To je prvi spomenik ratnom zločincu iz istočne Evrope postavljen posle Drugog svetskog rata, a svečanosti su prisustvovali brojni, antisemitski nastrojeni funkcioneri vlade. U Češkoj je Miroslav Sladek, vođa Republikanske stranke, vatreno propagirao "nov nirnberški proces za komuniste" i tvrdio da zbog mešanja rasa "belu čeka smrt". Nabrojani primeri nisu usamljeni, ali se uprkos tome odnos prema radikalnim pokretima u Evropi, u celini, nije promenio.

Države koje su privremeno obolele od nacionalističke zaraze i u čije su vlade ušle vođe nacionalističkih partija, poput Austrije ili Slovačke, formalno su izolovane ili su ostale u "čekaonici" EU dok se nisu "normalizovale". Na značaj antifašizma prilično utiče i ruska spoljna politika; Moskva je uvek cenila one koji nisu zaboravili antifašizam. Zajednički pritisak EU i SAD i čvrst stav Rusije po pitanju antifašizma donosi političke poene i naklonost onima koji neguju tekovine antifašizma. Isto su na vreme shvatile mnoge zemlje u tranziciji.