Ekserom u šaku

Pre otprilike nedelju dana, tačnije u prošli petak, osvanula je na stranicama najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, fotografija čoveka u maskirnom odelu sa podignutom levom šakom za koju je (lepo se vidi) prikovana daska sa ćiriličkim napisom: „Vučiću hvala što misliš o borcima”. Čovek je pedesetogodišnjak iz Kruševca, Velimir Milošević – predsednik skupštine boraca mobilisanih između 1990. i 1999. godine. Na ovaj radikalni čin odlučio se zbog toga što Ministarstvo rada, zapošljavanja, socijalnih i boračkih pitanja nije ispoštovalo obećanje dato borcima još tokom njihovog januarskog protesta da će oni – borci vrlo uskoro hodati zemljom Srbijom uzdignute glave. To bi u prevodu značilo da im država garantuje overu zdravstvenih knjižica, obrok u narodnim kuhinjama, besplatne loto listiće i brojne druge, čoveka dostojne, pogodnosti. To se obećanje međutim do prošlog petka nije ostvarilo, iako je u vreme pomenutih januarskih protesta borac Nebojša Milenković iz Vlasotinca odsekao mali prst na šaci leve ruke u znak upozorenja.

Slaba, međutim, vajda od toga budući da slični horor potezi teško mogu destabilizovati državu. Ona je, kao što to premijer reče, jača od bilo kakvih pretnji – pogotovo pretnji očajnih pojedinaca na rubu egzistencije koji seku delove tela ne bi li obezbedili delić socijalne pravde sebi i porodici.

Da nevolja bude veća, između Milenkovićevog odsecanja prsta leve šake u januaru ove godine i Miloševićevog oktobarskog zakivanja daske za levu šaku, desile su se bolne reforme. U tom ekonomsko-političkom intermecu potkačeni su pored boraca još i penzioneri i zaposleni u javnom sektoru. Ove tri skupine inače čine Sveto Trojstvo aktuelnog Vulinovog ministarstva, koje bi se bar na papiru moralo vrteti oko fenomena socijalne pravde. Kao što bi se Vulin bar na hartiji morao vrteti oko levičarskih ideja i socijalnih sentimenata. Ispada, međutim, da se sa socijalnom pravdom (kao i sa Vulinom, uostalom), čudne stvari dešavaju u praksi. Na primer socijalna pravda, na kojoj prema ustavu ove zemlje (između ostalog) počiva ova zemlja, sve više podseća na pervertiranu uravnilovku gde se (ne)zaposleni, penzioneri i borci jednače pred egzistencijalnim beznađem. Na kraju krajeva svima se njima u zamenu nudi, dakako velikodušno i u vidu slamke spasa, uloga kreditnog roblja.

S tim u vezi, a pod uslovom da u priču uključimo i starog dobrog Frojda, lako možemo doći i do krajnje neverovatnih zaključaka. Recimo da nikako nije slučajno to što očajni ljudi (borci, radnici, penzioneri), sakaćenju delova tela pristupaju isključivo s leve strane. Gledano s čisto ideološkog aspekta, zakucavanje eksera baš u levu šaku, a ne u desnu, odnosno, odsecanje prstiju leve šake, a ne desne, može delovati kao krajnja brutalno-simbolička poruka upućena resornom ministru Vulinu: „Levica je osakaćena – skoro poput naših džepova.” Na to će im ministar Vulin dilanovski poručiti: „Ne sakatite uzalud gornje ekstremitete jer upravo kucate na otvorena vrata ministarstva rada itd. Dobićete zdravstvene knjižice, ali ne i ratne dnevnice. No, bez obzira na to mirno spavajte, pošto će se novoformirana radna grupa svojski založiti da tih prokletih dnevnica ipak bude – mada ih na kraju neće biti.”

Ovo Vulinovo uspokojavajuće metanisanje poprilično koincidira sa porukom koju je ministar prosvete Verbić uputio buntovnim studentima, koji ovih dana umesto ratnih dnevnica skromno zahtevaju da se ispitni rokovi ne smanjuju, da prva ispitna prijava bude besplatna i tome slično. „Vaši zahtevi su smisleni, ali nisu vredni cepanja cipela na ulicama”, poručio je ministar Verbić, vidno uzrujan zbog lošeg kvaliteta studentske obuće. „Alma mater, alma mater”, uzvikivali su mu razdragano studenti na šta je ministar Verbić ljutito priupitao savetnika Šuvakova: „Kome ovi mater?”

Ubrzo je usledilo saopštenje iz ministarstva prosvete da su zahtevi studenata besmisleni.

*Cociolog