Ima li pravednih ratova

 Svet bez nasilja i rata je utopija. Sila ponekad mora da se koristi, jer samo sila može da bude sredstvo protiv nasilja. Nesumnjivo je rat zlo, ali može biti i sredstvo da se spreči još veće zlo. U tom slučaju on postaje obaveza.

Ovo je suština etičkog razmišljanja kojim se definiše pravedni rat, kaže Monik Kanto Sperber, filozof, koja je u utorak u Beogradu, u Domu omladine, održala predavanje na temu „Ima li pravednih ratova” u okviru ciklusa „Razmišljanja o ratu”, koji organizuje Francuski institut u Beogradu.

Francuski filozof Monika Kanto Sperber pokušala je da odgovori na pitanje u kojim okolnostima i zarad kojih ciljeva je mogućno opravdati pribegavanje ratovanju, da li je opravdani rat i neophodan rat ili je to sasvim drugačiji oblik moralnog ratovanja koje traži da prikaže izvesno stanje u koje je svet dospeo?

Monik Kanto Sperber ima zvanje profesora i doktora filozofije i predsednik je Fondacije „Paris Sciences et Lettres”. Poslednjih petnaestak godina njeni radovi su uglavnom posvećeni filozofiji morala i savremenoj politici, među kojima i delo „Opravdani rat” (2010).

Rat se može opravdati ako se pre njega sve pokušalo, ako ekonomske sankcije nisu dale rezultate, a važan element je dobronamernost. Kod pravednih ratova moraju postojati razlozi za rat bez materijalnih interesa, kaže Monik Kanto Sperber, navodeći ograničenja koja prate ovakve ratove. Prvo je ne koristiti nasilje jednako prema svima, dakle, ne gađati namerno civile, a drugo je izmeriti koliku silu treba primeniti, što je naravno veoma teško.

– Ima ratova koji se smatraju legitimnim, ali moralno nelegitimnim.

Zašto je neophodna teorija moralnog rata? Tukidid je, na primer, smatrao da je rat stvar ljudske prirode i da ne treba postavljati pitanje moralnosti rata nego moralnosti ljudske prirode. Ali, u hrišćanskoj tradiciji imamo potpunu zabranu ubijanja i stoga rat mora da se opravda. Radikalna promena razmišljanja o ratu nastaje u 16. veku kada se iz definicije pravednog rata izbacuje sve što je subjektivno i kada svaka odluka o ratu mora da bude kolektivna, odnosno podvrgnuta opštem mnjenju – objašnjava Monik Kanto Sperber.

– Današnji svet karakteriše želja da se postigne određena etičnost. Na zapadu zemlje koje pribegavaju sili imaju obavezu da objasne zašto to rade i u svim opravdanjima uglavnom se vrti isti razlog: rat se vodi da bi se uspostavio mir uz minimum sile. Danas se teorija pravednog rata mnogo upotrebljava, počev od iračkog rata, intervencije u Libiji 2011, a isto pitanje se postavlja i kad je reč o ratu u Siriji – dodaje ona.

Teza ovog filozofa jeste da je upotreba sile, koja karakteriše današnji svet, uvek osmišljena sa namerom da se taj rat opravda. Na primer, vodimo rat da bismo pomogli uspostavljanje demokratskog društva. Vodimo rat da bismo zaštitili prava manjina u određenim zemljama. Takvi ratovi imaju moralni cilj, ali Monik Kanto Sperber je skeptična kada je reč o njihovom uspehu.

Ratovi sa moralnim pretenzijama su ratovi bez kraja, kako kaže, jer se teško može postići cilj. Ratovi za uspostavljanje demokratije su gotovo propisani, akcije su preporučene normama. Postoji lanac mogućih posledica i danas je jasno da je proces izgradnje mira mnogo problematičan. Najnoviji primer je situacija u Bengaziju, gde se rat nije mogao izbeći, tvrdi ona.

–U „zlatno doba rata”, ako tako uopšte možemo da se izrazimo, jedna država je objavljivala rat drugoj. Danas, međutim, objavljuje se rat protiv određenog entiteta u jednoj državi. Kada imate dve države koje ratuju, imate granice i savezništvo. A ovde toga nema, pa nema ni granica između rata i mira. Govori se o miru, a i dalje se ratuje. Negde imate uspostavljen mir i vojne snage koje ga čuvaju, ali rat može svakog časa ponovo da bukne. Teško je napraviti mirovni sporazum, jer ne znate ko je pobednik, a ko je poražen – objašnjava Monik Kanto Sperber.

Prema njenim rečima, teorija pravednog rata podrazumeva dve teze: s jedne strane razloge koji upućuju na to da se rat može smatrati legitimnim i na taj način mu dajući ponekad moralnu pravednost (pravo rata) i s druge strane pravedan način ratovanja (prava u okviru rata). Rat može biti pokrenut iz pravednih razloga, ali ako se u toku ratovanja zloupotrebi pravda, više ne možemo govoriti o pravednom ratu. Isto je i sa razlozima za rat. Korišćenje sile za odbranu vrednosti smatra se legitimnim, ali ukoliko neko pod vrednostima podrazumeva religijski fanatizam, onda ne možemo govoriti o pravednom ratu. Ukoliko je vrednost koja se brani sloboda, tada je to legitimna vrednost, kaže Monik Kanto Sperber, naglašavajući da telo koje procenjuje opravdanost rata mora da bude nadnacionalno ili transnacionalno.

Ona, takođe, ističe da je pitanje pravednog mira jednako važno kao i pitanje pravednog rata i da je najbolji mogući način da se postigne mir stvaranje međuzavisnosti, kako ekonomske, tako i političke, kao što je to određenim sporazumima postignuto u okviru Evropske unije, koja je danas dobar primer zemalja koje žive u miru.