Pobeda nad sobom

Noć između srede i četvrtka. Albanci pale srpske zastave u Kosovskoj Mitrovici. U Staroj Pazovi nepoznati napadači rafalom rešetaju izlog pekare „Milenijum as” čiji je vlasnik Aslan Balija. Zatim u lokal ubacuju ručnu bombu. Iste noći u Novoj Selenči kod Sombora požar je progutao pekaru „Dva brata” Alberta Kerhanija. Dogodilo se to 24 sata nakon što je u Novom Sadu kamenicama razbijen izlog pekare „Vojvođanka”, čiji je vlasnik takođe Albanac.

Noć posle teškog dana, pomračenog senkom drona nad stadionom „Partizana”. Dana prezasićenog gnevom, omalovažavajućim izjavama, provociranjem, primitivnim likovanjem, međusobnim optužbama za šovinizam, nacionalizam, rasizam, procenama koliko će kome decenija ili vekova biti potrebno da postane normalna država… A onda se smrklo, pa je zapraštalo, detoniralo i buktalo.

Već viđeno devedesetih, a isto gradivo utvrđivano je 2004. i 2008. godine – provokacija izaziva žestoku reakciju, žestoka reakcija novu provokaciju, i sve tako do zapaljenih kuća, izgubljenih glava i kolona prognanika. Posle toga krhki mir i zaklinjanje u privrženost dobrosusedstvu, toleranciji, ljudskim pravima i famoznim evropskim standardima. Uz podsećanje u zgodnim prigodama da je „onaj drugi – prvi počeo”.

Krajem 19. veka u Crnoj Gori je živeo i stvarao Marko Miljanov, vojvoda iz plemena Kuči, narodni književnik. Pokolenjima je ostavio delo „Primjeri čojstva i junaštva”. Kaleidoskop primera kada se duhovna i moralna snaga naroda ispoljila u teškim okolnostima i nasuprot njima. I nasuprot narodnim manama i slabostima, koje takođe nisu prećutane. Njegovi junaci su Crnogorci, Turci i Arbanasi, koji su, u vreme njegovo, imali najviši ljudski i nacionalni kvalitet. A to je – čast.

„Primjeri” počinju kratkom pričom o tome kako je štetna i o tome kakve neprilike donosi naprasita i preka :

„Milovan Janičin Vujošević, iz Brskuta, reka je:

– Ja sam, tako mi duše, svakoga čoeka moga na mejdan dobit!

Pitali su ga:

– Kako, striko Milovane?

Milovan:

– Lasno, duše mi! On se najedi, pa me psuje, skačući i drhteći od jeda! Ja ne govorim ništa. Kad sjutradan, on ka kvasan, stidi se i kaje od svojije riječi! Eto, ja dobio, a on izgubio!”

I još je budućim naraštajima zavetovao Marko Miljanov: „Pobjeda nad svojim uzvisuje čovjeka”. I poentirao: „Junaštvo je kad sebe branim od drugog, a čojstvo kad drugoga branim od sebe.”

Da li za umnog crnogorskog pisca znaju Lazar Marković i Branislav Ivanović, naši fudbaleri koji su one smutne večeri na stadionu „Partizana” telima od mogućeg linča štitili svoje kolege u dresovima albanske reprezentacije?

Možda i ne znaju. Ali bi Marko Miljanov bio ponosan kada bi znao za njih.