Dan sa Putinom

U autobusima GSP-a sa oznakom VIP, ekspedicija stiže pred Palatu „Srbija”. Akreditovano je 912 novinara iz oko 160 medijskih kuća, ali bez kremaljskog pula koji doleće u jednom od pratećih aviona predsednika Rusije, saopštavaju nam iz pres službe predsednika Srbije. Zaista je spisak izveštača koji prate događaj iz Beograda debeo kao „Tihi Don”. Odnekud u zgradu, na Istočnom ulazu, ulaze ćutke srpski i ruski specijalci. Fino neko društvo.

Prolazimo kroz široke holove palate iz Titove epohe, do pres-centra. Čekaju nas tri velika „led” televizora. I, naravno, na ekranu – Lazanski.

Vidim i čujem svakakve stvari u iščekivanju Vladimira Vladimiroviča. Kolega iz agencije Fonet Davor Pašalić pokazuje mi svoju redizajniranu vilicu. Nedavno je stavio nove zube. Davorove stare su polomili huligani, a više od tri meseca policija ne pronalazi napadače. Tukli su Davora dva puta u roku od tri minuta. 

Da slučaj „Pašalić” istražuje Putin, verovatno bi ga rešio. Ne bi, smatra Davor, gledao kamere sa benzinskih pumpi. Gledao bi video-zapise sa ruskih satelita.

Nama, zatočenicima u pres-centru, organizatori poručuju da nismo preterano poželjni na svečanom dočeku, ispred palate. Poželjni su snimatelji i fotoreporteri. A novinari? Ko šiša pisce. Šta tu ima da se muvamo? Imamo televizore, komada tri, pa nek gledamo!

Ali, da sam hteo da gledam TV, ostao bih kod kuće. Međutim, kako proći kroz salu zvanu „Jugoslavija”, gde će se sresti lideri? Ime sale je i geopolitička simbolika. Reporter zagrebačkog „Jutarnjeg lista” Drago Hedl šali se da bi posle mogao da skokne do Kuće cveća.

Ali pod pretpostavkom da se Vučić bavio političkim egzorcizmom, pa da je posetio maršala noć pred dolazak Putina, to bi se pre moglo smatrati političkim pragmatizmom, nego ezoterijom. Stari maršal je majstorski balansirao između Zapada i Rusije sve dok njegovoj socijalističkoj tvorevini nije istekao garantni rok.

Noć pred dolazak Putina, premijer se opet čuo sa potpredsednikom SAD, Džoom Bajdenom. To je naša moderna politika nesvrstavanja. Za pesimiste ona glasi: „Ni tamo, ni onamo.” Za optimiste: „I tamo i onamo.”

Vučić i Putin dolaze na konferenciju za novinare (Foto Anđelko Vasiljević)

Ali, kako provesti delić dana sa Putinom, kad je pres-centar opkoljen? Kako doći do jednog od najmoćnijih lidera sveta, a da ne gledam LCD i snimam izjave? Diplomatski urednik „Gardijana” Džulijan Bordžer koji je bio deo tima o istraživanju slučaja „Snouden”, čita intervju Putina u „Politici”. Džulijan ukucava izvode intervjua u svoj laptop i izgleda nezainteresovano za svet oko njega.

Nekako se treba probiti do izlaza iz pres-centra i videti Putina makar na trenutak, bar dok se intoniraju himne. Događaj se mogao pratiti sve vreme iz dnevne sobe, jednako detaljno kao i sa lica mesta, što samo svedoči o virtuelizaciji realnosti, kao konačnoj tezi o svetu kao globalnom selu u informatičkoj galaksiji.

Ili si u dnevnoj sobi ili si u palati federacije, sasvim je svejedno. S tim da prednost ima onaj iz dnevne sobe. On vidi mnogo više! Tako su, u sali pres-centra, fotoreporteri slikali sletanje predsedničkog aviona Rusije tako što su – fotografisali ekrane LCD-a! 

Dakle, štampa je tek dekor, iluzija spektakla. Bolje bi izvestila moja tetka, praveći kompilaciju vesti sa televizije i društvenih mreža.

Ipak, dobijamo slobodan izlaz do platoa. Nebo se razvedrilo kad je stigao Putin. Da nisu Rusi osunčali klimu i nebo nad Beogradom, šalimo se među sobom, aludirajući na famozni HAARP i ruski klimatski protivudar.   

Garda VS je postrojena. Na krovu palate vide se snajperske cevi. Rekoh već, specijalci su ušli kad i novinari. U futrolama sigurno nisu nosili gitare. Ugurah se među snimatelje. Odatle valjda mogu da vidim Putinovu trepavicu.

Predsednik Nikolić stiže u blindiranom „be-em-veu”. Razgovara neformalno s oficirima garde. Svi čekamo džudo-majstora iz Kremlja koji iz temelja menja svetski poredak moći. Dok helikopter leti iznad nas, iz belih kombija koji velikom brzinom ulaze na plato, izlaze Putinovi saradnici. Čuju se zvona Crkve Svetog Simeona Mirotočivog, koja se nalazi preko puta Palate „Srbija”.

Konačno stiže vladar Rusije u svom džinovskom mercedesu, supervozilu koje može da izdrži manji nuklearni udar. Zvona zvone za Putina! Borbeni lovac Vojske Srbije nadleće zgradu i zvanice, a orkestar garde počinje da svira himne. 

Putin i Nikolić potom vrše smotru garde. Vladimir Vladimirovič hoda čvrstim korakom, brzo. Toma se dobro drži, dok ga prati, uz polifoniju zvukova zvona, helikoptera i borbenih lovaca. Sve je besprekorno. Nema dronova, samo prete oblaci…

Putin sa svojim saradnicima i domaćinima nestaje u palati. Vidim dva mornarička oficira Vojske Rusije u teget odelima i tradicionalnim velikim šapkama. Jedan od njih nosi kofer. Ako je verovati medijima, to bi trebalo da je Putinov famozni „atomski koferčić” u kome se nalazi uređaj veze pomoću kojeg ruski predsednik može da lansira rakete sa atomskim bojevim glavama.

Priču o tom koferu prate prave legende, ali je činjenica da predsednik Rusije, poput svog kolege Obame, nikada ne sme biti odvojen od direktne veze sa strateškim nuklearnim snagama Rusije.

Oficirima sa „koferčetom” se izgubio trag. Nestali su poput duhova. Ja sam se sprintom vratio u naše zatočeništvo, pres-centar.

Urednik „Gardijana” ne miče od televizora. Pitam ga, šta on misli o poseti Putina Srbiji i velikom interesovanju medija. I dolazak Džulijana je potvrda te pompe. 

– Srbija postaje jedan od glavnih energetskih partnera Rusije. Ono što je upečatljivo jeste stil dočeka Putina. Mislim na marš vojske, što se vezuje za davno prošlo vreme – kaže mi urednik „Gardijana”. Interesuje me, zašto mu smeta taj marš, ako je posvećen obeležavanju pobede nad nacistima?

– Nije da mi smeta, samo je to retro stil. Kao iz osamdesetih godina – kaže Džulijan uz osmeh. I vraća se posmatranju televizora.

Pametan čovek, odatle stižu sve informacije, on ih posle pakuje u izveštaj. 
Nemoguće je dokopati se toaleta, jer u njemu 20 muškaraca i žena puši. Ulazim u uniseks toalet, gde novinari oba pola, iz mnogo zemalja, u ime svetskog mira, rade na zajedničkoj stvari! Dime kao tinejdžeri! 

Htedoh potom da se ušunjam u salu gde su se sreli Putin i Vučić, sve u nadi da ću izmeniti po koju rečenicu sa Vladimirom Vladimirovićem. Ali, mućak! Obezbeđenje je provalilo moju diverziju, pa su me izbacili kroz salu zvanu „Jugoslavija”. Ušao sam kao uljez, a izbačen na velika vrata!

Vratih se svojim najdražim kolegama, „led” televizorima. I, slušam Vučića kako ispravlja prevodioca. Moli premijer Putina za dozvolu da se bez carina izvozi „fijat” u Rusiju.

Pričali su i o poljoprivredi. Dok je prevodilac rekao da su to „neverovatni obimi poljoprivrednih proizvoda”, Vučić je reagovao i ispravio prevodioca, objasnivši da podaci jesu neverovatni, ali za Srbiju. Na to je Putin u šali pokazao prstom i rekao da vidi nacrtano prasence.

– Vi sve vidite – odgovorio je Vučić čoveku kome mahom ništa ne promiče. To se potvrdilo i kada mu je Vučić pomenuo „Fijat” i značaj tog pitanja, pa je Putin uzdahnuo, osmehnuo se i klimnuo glavom. Odahnuo je i Vučić.

Potom su ručali. Tu su postignuti najvažniji dogovori koji su onda formulisani potpisivanjem međudržavnih sporazuma. Putin i njegovi domaćini otišli su na vojnu paradu, a mi smo se vratili u gradske autobuse.

Kiša je, odjednom, počela nemilosrdno da pljušti. Možda su zato pojedini strani ambasadori, iako saveznici u Drugom svetskom ratu, ostali u svojim rezidencijama. Što da kisnu, dok Srbi marširaju za Putina! Među odsutnima je bio i američki ambasador Majkl Kirbi.

Da, bila je to poseta koju nam neće zaboraviti ni Moskva ni Vašington. Svako na svoj način.