Tri decenije i dva veka
Grad Pančevo je tokom osamdesetih godina 20. veka postao značajan kulturni centar na prostoru Srbije i ondašnje Jugoslavije, poznat, pre svega, po svojim velikim izložbenim projektima koji su bili posvećeni skulpturi. Potom, razumevajući izmenjeno shvatanje medija skulpture i tranzicione procese, ovo bijenale se transformisalo u hodu, prerastajući u međunarodnu manifestaciju. Tako je Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture – PIJS, veliki kulturni događaj rođen na temeljima profesionalizma i entuzijazma, od 1981. do 2012. promenio i svoj vremenski ritam (bijenale u trijenale) i naziv (PIJS u Trijenale skulpture, potom Bijenale vizuelnih umetnosti, a danas Bijenale umetnosti). Pomenimo i da sindrom čestog preimenovanja etablirane institucije nije uvek opravdana, ime Bijenale vizuelnih umetnosti još 2006. godine skraćeno je u fleksibilniji i otvoreniji Bijenale umetnosti, što je kod mnogih koji kontinuirano prate život ove manifestacije izazvalo zabrinutost zbog gubljenja težišta vizuelno. Tada je smanjen obim izložbe u odnosu na prethodne, a program proširen na film, pozorište, muziku. Ovi svojevrsni pokušaji da se, uprkos ratnim i tranzicijskim kočenjima, sačuva vitalnost, revitalizuje koncept i održi kontinuitet u fokusirnju stanja multimedijalne umetničke prakse, imali su u novom milenijumu više ili manje uspela rešenja tematizujući fenomene „Odbrana prirode“, „Čist izraz“ ili „Duh prirode”.
Ovogodišnje, novo 16. izdanje pančevačkog Bijenala umetnosti naslovljeno „Linije vremena: dokumenti 1981–2012.“ već svojim naslovom podvlači ideju novog čitanja istorije ove manifestacije. Ovaj kompleksni zadatak poveren je Suzani Vuksanović koja je u ulozi selektora i kustosa „započela istorizaciju/valorizaciju i kritičko osvetljavanje različitih aspekata samog Bijenala, a u kontekstu socioekonomskih, političkih, kulturalnih i umetničkih (ne)prilika tokom naznačenog perioda“. U svom autorskom radu ova istoričarka umetnosti je pokušala da izdvoji referentne pojave iz veoma bogate tridesetogodišnje istorije ove manifestacije. Ako se imaju u vidu dometi, dubina i standardi umetničkog, kulturnog i istorijskog značaja PIJS-a i svih njegovih 15 izdanja (i sa drugim imenima) tokom decenija može se reći da je pitanje kriterijuma u ovoj selekciji na određen način relativizovano pa i osujećeno. Naime, uslovljenošću i limitiranošću različitim tehničkim i materijalnim okolnostima ovaj izbor je sveden na domaći teren i dostupne autore koji su uglavnom deo savremene scene Srbije. Tako je u svojoj recepciji ključnih događaja i ličnosti sa pančevačkih izložbi (u kojima ranije nije učestvovala) Suzana Vuksanović odabrala ukupno 76 autora koji su predstavljeni skulpturama, instalacijama, lajtboksovima i, u nedostatku radova, alternativnim dokumentarnim materijalom (oko 20 autora) – fotografijama/printovima radova iz vremena učešća na bijenalima. Primenjujući proveren princip najboljeg selektorka je birala vodeće autorske ličnosti – Raša Todosijević, Zdravko Joksimović, Darija Kačić, Vladimir Nikolić, Vesna Pavlović, Vladimir Perić, Nikola Džafo...
Prateći program 16. Bijenala umetnosti: „Pedagogije de/kontaminacije“, Dušan Otašević, „Vreme / protok / trag, Triptih o materiji i vremenu“, 2014, eksperimentalni film, „Skulptura?, 2014“, viđenje skulpture kroz strip vodećih savremenih strip autora i „Banatski paviljon“ su, kao razlomljen pogled, vid podrške centralnoj izložbi
Sa svojim pratećim programima dokumenti „Linija vremena“ realizovani su u osam pančevačkih izlagačkih i alternativnih prostora. Ta razuđenost nije uvek opravdana inicirajući pitanje osnovnih parametara ove postavke. U njenom retrospektivnom karakteru izostao je utisak celine i amblematskog delovanja mikro i makro plana izložbe. U ovim prilozima za istoriju pregled je fragmentaran, gotovo razvodnjen, a rasuta pažnja pomirena je sa idejom da svoju profesionalnu kompetentnost ova selektorka nije mogla da razvije u potpunosti i ambicioznije.
Možda će obećana publikacija posvećena 16. Bijenalu umetnosti sa temama „Arhive događaja i učesnika“ i „Tajmlajn“ predstavljati platformu za identifikaciju mogućih pravaca egzistencije ove manifestacije u budućnosti. Njene tri decenije u dva veka obavezuju istoričarsko-kritičarsku profesiju na više od „pomoćnog alata za pisanje istorije Bijenala“. Nažalost, ovo 16. izdanje pojačava utisak da je ovo vreme krize identiteta manifestacije.
Ljiljana Ćinkul