Propuštena prilika za slavu

Jedinom filmsko-televizijsko (namenskom) projektu, kojim će ove godine biti obeležena stogodišnjica od početka Prvog svetskog rata – „Branio sam Mladu Bosnu”, produkcijskise pristupilo ozbiljno i sa poštovanjem („Košutnjak film”). Prema istorijski važnoj temi sa poštovanjem se odnosi i scenarista i reditelj Srđan Koljević i to toliko da se to kod njega čak pretvorilo u strah-opoštovanje, i neku vrstu ukočenosti pred materijalom i mogućnostima koje je imao pred sobom. Propustio je priliku da priču o politički delikatnim i sudbinski istinitim događajima, koji su bili neposredan povod za najkrvaviji svetski rat, ispriča jezikom filma svojstvenim, odnosno primerenim žanru istorijske ili žanru sudske drame. Koljević se više služio klasičnim televizijskim nego li filmskim izrazom.

 Znam da bi me sada uvaženi filmski i televizijski montažer Petar Putniković podsetio na to da je film stariji od televizije i da je televizija sve što zna naučila od filma, i naravno da bi on u tom smislu bio u pravu. Ali, u slučaju ovog Koljevićevog dela taj gotovo klasični „erteesovsko-košutnjakfilmski”, dramsko-televizijski izraz je toliko uočljiv i „na izvolte” da se „Branio sam Mladu Bosnu” komotno može nazvati televizijskim filmom.

 To nije niti mora biti smetnja za njegovo gledanje na velikim bioskopskim ekranima. Što se toga tiče, tu jedinu smetnju može da predstavlja dužina filma od 160 minuta, jer Koljević nije rediteljskog formata Nikite Mihalkova ili Olivera Stouna, pa da gledaocu pažnja ne popusti. Razumljivo je da priča sa toliko mnogo manje-više u celosti zaokruženih likova zahteva vreme, ali žanr za koji se Koljević opredelio ima bar minimum nekih svojih unutrašnjih pravila, koje svaki reditelj treba da sledi kako bi mu film bio uspešan. O dinamici i bržem ritmu da i ne govorim.

 Onu osnovnu ideju da ovo bude film o mladom hrvatsko-austrijskom advokatu sa službom u Sarajevu – dr Rudolfu Cistleru, braniocu po službenoj dužnosti mladobosanaca Veljka Čubrilovića i njegovog brata Vasa, Koljević je proširio na gotovo sve poznate ličnosti koje su učestvovale u događajima vezanim za Sarajevski atentat na Franca Ferdinanda 1914. Tako se otvara još jedan problem – ovo je film bez jasno i čvrsto određenog i pozicioniranog glavnog junaka. Da li je to Cistler (Nikola Rakočević) ili Veljko Čubrilović (Vuk Kostić) sa hrabrom suprugom Jovankom (Vaja Dujović)? Ili Gavrilo Princip (Miloš Đurović), Nedeljko Čabrinović (Marko Grabež) i Trifko Grabež (Marko Pavlović)...?

  Što se filma kao filma tiče Srđan Koljević je ispustio priliku da se  njim rediteljski proslavi. Televizijska serija od koje je ovaj film i nastao biće uskoro emitovana na RTS i ne treba je propustiti. U oba slučaja Koljeviću treba čestitati na brižnom pristupu istorijskim činjenicama, arhivskim dokumentima i transkriptima sa suđenja mladobosancima, koje nije „doterivao” fikcijom. Gavrilo Princip i društvo i danas, posle sto godina, drže jedinstvenu lekciju o tome kakvim se dostojanstvom mogu braniti sopstvena ubeđenja, ideali i snovi, a advokat Cistler lekciju o tome kakvom se čašću i nepokolebljivošću brani i profesija i pravo.