Koridordžije

Egipat je ovih dana, prema izveštajima agencija, potpisao ugovore sa šest velikih međunarodnih kompanija o prokopavanju novog Sueckog kanala. Ako je verovati agencijskim izveštajima ceo taj posao, kojim još jednom treba da se spoje Sredozemno i Crveno more, mora da se završi do kraja avgusta 2015! Sadašnji kanal dug 163 kilometra građen je deset godina – od 1859. do 1869.

Posle 145 godina Egipćani, sudeći po oskudnim pratećim računicama, ulažu milijarde dolara ne bi li za relativno kratko vreme ubirali neuporedivo više para od taksi za prolazak brodova.

Prema rečima predsednika Egipta, Abdela Fataha al Sisija, realizacija tog ogromnog projekta treba da bude okosnica ekonomskog razvoja te velike zemlje rastrzane poslednjih godina političkim i etničkim sukobima.

Reklo bi se, naoko ništa novo u odnosu na sve slične poteze iz novije istorije, počev od američkog nju dila s kraja tridesetih i početka četrdesetih godina prošlog veka, pa do danas. Taj recept smo konačno i mi prihvatili opredeljujući se da u kriznim godinama više novca, a to će reći i zajmova, ulažemo u infrastrukturne projekte poput putnih Koridora 10, 11, ali i u železnicu, Dunav… Srećom odlaskom Milana Bačevića s mesta ministra ode i snoviđenje kanala Dunav, Morava, Vardar, Solun.

Ali, suština nije u tome, već u nečemu što se zove efikasnost u rađenju i građenju. Srbija već decenijama gradi taj svoj Koridor 10 koji bi zapad i sever Evrope trebalo da spoji savremenim autoputem sa Bugarskom, a preko nje s Turskom i dalje u Aziju, a drugim krakom preko Makedonije do Grčke. Radimo ga i gradimo kao da nam do njega nije stalo – po tridesetak do četrdesetak kilometara godišnje. Pa i manje.

Ko sve od stranih izvođača nije na njemu. Neki poput austrijske „Alpine” i bankrotiraše. Ne našom krivicom, ali rokovi odoše u nedogled, a s njima i poprilične pare. Već smo umorni od svih obećanja ministara koridordžija da će se taj naš Skadar na Bojani jednog lepog dana završiti. Poslednji rok je 2016.

Nešto slično dešava se i na Koridoru 11 za Čačak, Požegu i dalje do crnogorske granice. I tamo su razne fele građevinaca. Prema izveštajima s lica mesta i jadikovkama aktuelne ministarke Mihajlović neki ni deonicu od 12,7 kilometara od Uba do Lajkovca nisu u stanju da završe bez višegodišnjeg kašnjenja.

Razlozi?

Samo nama svojstveni. Čak ni pare nisu toliko u pitanju kako bi se u prvi mah pomislilo. Neorganizovanost. Od projektovanja, preko izbora graditelja, eksproprijacije zemljišta, do nesrećnog hrasta koji se isprečio na trasi. Premijer Vučić reče nedavno da su mu graditelji obećali da će se polovinom 2016. za sat i po tom džadom stizati do Požege, odnosno Užica. Nadajmo se.

Dotle će konvoji prekookeanskih brodova novim, drugim Sueckim kanalom već prevoziti svoje tovare s jednog na drugi kraj sveta i to za nepunih, ako je verovati, godinu dana.