SIROTINjSKI BAL

Tema je vruća, i u ovom se julu ne može lako ugasiti. Ojdanić se dakle vraća kući, samo je pitanje kojoj. Taj čovek je iznenada i svom silinom vratio u centar stvari pitanje poraznog vrednosnog sistema i lomnog vojničkog morala. Kao i neke druge kategorije u koje se rado zaklinju posednici privatnih kasarni: kao što je rodoljublje, na primer.

U broju od petka naš list je nabrojao još nekoliko zanimljivih imena. Neki od tih ljutih vojnika imaju običaj da tuže za klevetu, iako zaista imaju i više od tri (velika) stana. A srpsko pravosuđe je uglavnom na strani opanjkanih. Tu se naplaćuje jaki stres, devalvacija ugleda i poštovanja, i nemerljivi duševni bol, koji srpski sudovi ipak rado mere.

Ali, neka ne bude problem samo u tome. Svako se može braniti kako je za njega najbolje. Ponekad nema dobrih dokaza o količini časti i poštenja dok sud ne kaže svoje, i odreže kaznu neopreznom piscu klevete. Kvadrati ipak ostaju nedirnuti, oni su izvan svake sumnje.

Bilo bi sad pomalo otužno ovde razvijati egalitarističku tezu: o sloju besprizornih vojnih glavešina, na primer, koji su se dobro snašli, i o vojnoj sirotinji koja svoj krov neće dočekati. Ta okolnost dobro je poznata i bivšoj i sadašnjoj vlasti. Šutanovac je već treći ministar odbrane "posle demokratskih promena". Eno, na Bežanijskoj kosi i dalje stoji ledina na kojoj je vojnicima "dodeljen vazduh": sve se zna, sprat, lamela, stan, ulaz... Samo što tamo još niko nije počeo da zida.

Svi ministri su obećavali da imaju model za rešenje kapitalne stambene krize. Svako je imao svoj, a jedina mana im je bila što nisu valjali. Sve nade su bile zasnovane na "prodaji vojne imovine", pa je tako pre nekoliko godina bio formiran i nekakav fantomski "fond za reforme". Ne zna se ni danas šta je ta grupa građana prodala, za kolike pare, i kome. Šta se dogodilo sa mamutskim vojnim dobrom u Karađorđevu, koje je prvo izneto na dražbu! I kakva je vajda od toga, i za koga?

Hoćemo li, dakle, uskoro imati posla i sa vojničkom stečajnom mafijom. Ako ih je bilo svuda, zašto ne bi i tamo?

Šta je sve vojna imovina, još se ne zna tačno. Ostale su neke tajne iz konfuznog deobnog bilansa sa Crnom Gorom. Da li su to, onako uz kafu, zaista presekli načelnici generalštabova? A onda se razišli kao supružnici koji se odavno ne vole, ali su ravnodušni prema zapuštenom imanju.

Srpski mornari, koji su ostali bez velike vode i plove samo po Beogradu, kažu da je ova država oštećena bar za 50-70 miliona dolara! I to samo zbog dela flote nekadašnje vojske SCG.

Crna Gora ima more, ali je vojne lađe kupovala uglavnom Srbija, kažu kapetani bojnog broda i admirali. I to u iznosu koji prelazi 95 odsto.

Ako to računamo kao rasipničko kavaljerstvo Srbije, onda je sve u redu. Takvi smo, eto! Ali, zašto je sve tako olako prošlo, bez bilo kakve, čak i simbolične kompenzacije. Makar tu naknadu od časti i obraza pretvorili u stanove, a brodovi neka plove kao deo zajedničke vojničke nostalgije, mirno im more.

I oko nekih srpskih vazduhoplova, koji su ostali u Podgorici, beše reči u martu ove godine. Ali, posle komičnog objašnjenja generala Grahovca da "je iz Podgorice više aviona odletelo put Batajnice, nego što je ostalo", ispalo je da su dugovi prebijeni. I o tome se više nije govorilo.

Znači li to da je nekada, kao veliki sistem, vojska bila rasipnik po definiciji? Ona vrsta zamašnog siromaha kome je potrebno sve više para za propadanje.

A onda, kada su stvari devedesetih krenule nizbrdo, vojnici su podneli najveći teret sveopšte političke kalvarije. Za sloj "proizvođača", dakle podoficire i oficire u trupi, nastalo je vreme tragedija i egzodusa. Više hiljada njih ostalo je bez stanova i bilo kakve imovine.

Neki su se snašli, ali su mnogi propali, u svakom pogledu. I danas država nema dovoljno dobar uvid za prioritet pomoći. Zato je socijalna karta prosečnog profesionalca (čak i da nije ratni pogorelac) opasno depresivna: bez stana, sa platom od tristotinak evra, bez mnogo nade da se premosti socijalni ambis između sadašnje vojske i nekadašnje elite. A ona je svoje bogatstvo stekla na nedostatku lustracije, dokaza i ličnog morala!

Jedan moj nekadašnji poznanik objasnio mi je kako je ispalo te je uzeo stan od 277 kvadratnih metara: "Ponudili su mi, nisam bio lud da odbijem!"

Više se ne poznajemo, ali dok jesmo, žalio se da mu je podrum najmanji u "Cvećari 2": ima svega 55 kvadrata!

Za trenutak sam pomislio da je čoveku pozlilo, a ipak mi je on o nepravdi sa tim podrumom, održao čitav javni čas. A onda smo se posvađali i konačno razišli.

Ljudi koji su se udomili u privatnim kasarnama, uvereni su da ih svet ne razume. Zato što više ne žive u njemu. Oni su pokušali da brane otadžbinu, i svoje kvadrate su uspešno sačuvali.