Umetnička avangarda na žrtveniku šamanskim bogovima

Rim – Nada mnom lebde senke tri Marka. Jedan je onaj čije ime nosi trg u Veneciji gde sam dobio „lava”, drugi je Marko Aurelije u Rimu, a treći Marko Miler, koji je odabrao moje filmove za festivale i u Veneciji i u Rimu – kaže u intervjuu za „Politiku” Aleksej Stanislavovič Fedorčenko (1966), ruski reditelj, scenarista i producent iz Jekaterinburga.

Nagrađen u Veneciji za filmove „Prvi na mesecu” (2005) i „Tihe duše” (2010), ovom filmskom postmodernisti čiji filmovi ruše konvencionalne narativne strukture na 9. Rim festivalu priređena je počast, uručena nagrada „Marko Aurelije budućnosti” (autor trećeg milenijuma). To je bio i povod za svetsku premijeru njegovog novog filma „Anđeli revolucije” u kojem, držeći se istinitih događaja, kazuje dosta o neuspesima „sadnje” marksističke ideologije i misli, ali i umetničke avangarde na krajnjem severu Rusije, među pripadnicima šamanskih naroda Nenci i Kanti, u periodu posle Oktobarske revolucije...

Struktura vašeg filma je veoma neuobičajena, povremeno podseća na bajku, a najvećim delom na strukturu lutkarskog pozorišta?

Prvo, zašto lutkarsko pozorište? Pre petnaest godina snimao sam film „U zoni ljubavi”, o slepom Mansi lovcu koji svojeg malog nećaka uči tajnama veštine. U jednoj od scena on svira svoj narodni žičani instrument dok na jednom od prstiju ima zakačenu žicu povezanu sa lutkama na zemlji tako da su one stalno igrale u ritmu muzike. Posle snimanja, poklonio mi je i instrument i lutke, a tek kada je umro saznao sam da je on bio poslednji Mansi koji je radio takvu vrstu lutkarskog pozorišta. Kada sam radio „Anđele revolucije”, dugo sam razmišljao kako da rešim tu poslednju scenu kada Nenci šamani spaljuju sovjetske agitatore kao žrtvu svojim bogovima, a onda sam se setio tog svojevrsnog lutkarskog pozorišta starog Mansi lovca i tako razrešio problem. I nekako je ceo film poprimio takvu strukturu. Pozorište lutaka je naša drevna tradicija, danas pomalo zaboravljena, ali je u slučaju mog filma bila spasonosna.

Insert iz filma Anđeli revolucije

Iza strukture lutkarskog pozorišta krije se snažna tema – kako sve revolucija može da pojede svoju decu?

Da, i to bi bio jedan od najlakših načina za promatranje ovog filma. To jeste bila jedna od naših osnovnih ideja i polazišta ali ja sam razmišljao i o poslednjoj poemi Aleksandra Bloka, u kojoj on razmišlja o rezultatima revolucije koja nije bila ono što je on očekivao. Pišući ovu filmsku priču, odlučio sam se da ona bude priča o običnim ljudima koji su se našli zaglavljeni između teške mašinerije sovjetske propagande, ali i sovjetske avangarde s jedne i svoje šamanske civilizacije s druge strane. Želeo sam da film ne bude opterećen nekim mojim vrednosnim stavom ili osudama. Nema negativnih likova u ovom filmu, oni su svi kao ljudi dobri i s dobrim namerama. Jednostavno, ovde je reč o sudaru dve različite civilizacije.

I glavna junakinja filma Polina nije negativna, iako je možemo nazvati nezaustavljivom kraljicom agitpropa? Ona veruje u svoju misiju „preobraćenja” starih naroda sa krajnjeg severa Rusije?

Polina u mom filmu bazirana je na istinitoj ličnosti, na slavnoj sovjetskoj funkcionerki Polini Šnajder, ali je njen lik „dorađen” na osnovu još tri poznata prototipa – Larise Rejsner, poznate kao Crvena Valkira revolucije, Ljudmile Makijevske Zubok, mlade komandirke poginule 1919. u luganskoj oblasti, i Irine Saharove, kojoj se pripisuje da je izmislila kefir. Svih petoro junaka u mom filmu zaista su postojali i bili kažnjeni, prineti kao žrtve bogovima od strane šamana, na severu 1934. godine. Ovaj film je baziran na istinitoj priči, a mi smo samo izmislili njihove kompletne biografije, posluživši se stvarnim biografijama nekih od najeminentnijih pripadnika sovjetske umetničke avangarde.

Gledaoci zajedno s Polinom koračaju njenom revolucionarnom maršrutom od Krima do krajnjeg severa nekadašnjeg Sovjetskog Saveza?

To je zato što sam želeo da pokažem tu veliku skalu i ogroman prostor istorijskog događaja. Sva mesta i gradovi kroz koje Polina prolazi odabrani su zbog stvarnih i konkretnih događaja iz istorije tog perioda i ja sam od toga napravio mozaik.

U taj mozaik ubačena je i scena meksičke revolucije?

To je deo originalnog filma koji je snimio Sergej Ejzeštajn u Meksiku. Za taj film sam znao, ali sam ga dugo tražio i iskoristio sam samo onaj deo koji je bio upotrebljiv. Kako je reč o nitratnoj kopiji filma, nije bilo moguće da se on iznosi jer bi mogao lako da izgori. Taj deo mozaika govori o širenju komunističke ideologije, ali i uticaju revolucije i sovjetske avangarde. Ejzenšajn je snimio izvršenje smrtne kazne nad „izdajnikom” meksičke revolucije.

U filmu se dosta igrate, ponekad pokazujete razumevanje, ponekad ste ironični, čak i brutalni, ali kakav je zaista vaš stav prema Oktobarskoj revoluciji?

Kakav stav može da se ima prema nečemu što je koštalo milione života? Naravno da je moj stav negativan.

Revolucija je donela i mnoga dobra?

Imala je revolucija i svoje dobre strane, ali nisam siguran da je svim siromašnim donela boljitak. Moj pradeda Fedor Fedorovič bio je običan kulak, u odredu kozaka učesnik u Prvom svetskom ratu, iz kojeg se vratio okićen s tri krsta, pa je kao „pripadnik belih” bio proganjan, živeo je i umro u nemaštini posle revolucije.

Ali bez revolucije ne bi bilo ni sovjetske avangarde?

To je možda i njen najveći doprinos.

Mnogo toga o avangardnim umetnicima otkrivate u „Anđelima revolucije”?

Od trenutka kad sam odlučio da mojih pet glavnih likova budu neka vrsta samuraja ruske avangarde, detaljno sam izučavao živote nekih od njenih najznačajnijih predstavnika. Pročitao sam više od 400 biografija avangardnih umetnika – od tekstilnih dizajnera i skulptora do arhitekte koji je podigao prvi krematorijum u Moskvi, preko pozorišnih autora i kompozitora. Sve sam to nekako utkao u ovaj film.

Na špici filma piše da je on podržan od strane Ministarstva kulture Rusije, svideo im se scenario?

Oni su čitali jednu verziju scenarija, a kod mene je postojala druga, mom srcu draža, a na kraju je to ispao miks ta dva scenarija. Videćemo reakcije kada film bude bio prikazan u Rusiji.

Neke od stvari viđenih u vašem filmu kasnije u su proizvele posledice, a jedna od njih je možda i ono što se danas događa u delovima Ukrajine. Lično, osećam veliku tugu što su dva bratska slovenska naroda u ratu, ali kakav je vaš stav?

Moj stav prema tamošnjim događajima je veoma negativan. Moj otac je Ukrajinac, moja majka Ruskinja. I kakav može biti stav deteta kad gleda razvod roditelja, pogotovo što se tokom tog razvoda tuku i pokušavaju da strašno povrede jedno drugo.Ne mislim da će se ovo brzo završiti. Bojim se da mnogi ljudi imaju svoj interes u svemu ovome, da im sve ovo donosi profit i da umesto da izleče bolesno telo oni ga još više razbolevaju.