Za bodove i – ugled

Prošle godine u ovo vreme fudbaleri Crvene zvezde su zaostajali četiri boda za Partizanom. I izgledalo je da su „crveno-beli” u rasulu (tri poraza u osam kola, „davanje” dresova navijačima posle neuspeha protiv Voždovca, itd). 

Drugog novembra 2014. Crvena zvezda je na svom stadionu pobedila „večitog rivala”. Ni kriva, ni dužna. Autogolom iz čista mira.

I krenulo joj je. Prvenstvo je završila na prvom mestu. Posle šest godina.

Sada zaostaje za „večitim rivalom” i novosadskim „crveno-belima” (a oni baš danas dele megdan) dva boda. Dakle, kada se uporedi Zvezdin učinak je sada nešto bolji. Ali...

Mogućnosti Zvezdinih igrača i njenog tima su ponovo pod znakom pitanja. U sredu su ispali u Kupu Srbije od Rada (1:0), a danas se, opet na Obilićevom stadionu, sastaju s tim istim protivnikom (13 č).

Zato je ovaj susret od dvostrukog značaja za nju. Pobeda joj je potrebna da ne bi zaostala u borbi za zvanje prvaka i da bi sačuvala ugled. Onaj koji joj je preostao.

Dva neuspeha u razmaku od četiri dana u dvoboju s klubom kakav je Rad još jače bi „crveno-bele” privezali za stub srama. Kad Zvezda i Partizan pobeđuju iz kola u kolo onda je to dokaz da nam je liga slaba. Kad se desi obrnuto onda se na njih baca drvlje i kamenje.

Crvena zvezda odavno nije ono što je bila. Ali, i prošle jeseni su njeni igrači i uprava svašta morali da izdrže dok nisu usledile pobede. I zaboravilo se šta su sve morali da prežive Milijaš, Mrđa i gotovo svi oni igrači za kojima se sada žali što nisu u Zvezdi.

Ispadanje u Kupu, makar to bila i osmina finala, i to što Zvezda nije na prvom mestu na tabeli nisu razlog za pravu brigu. Oni su samo vidljiva posledica boljke koja se ne leči, ali koja nije neizlečiva.

U Zvezdi, kao i u ostalim našim klubovima i reprezentaciji, sve se svodi na trenutni učinak. Kad se pobedi sve je u najboljem redu, čak i ako je ona proizvod slučaja, a ne sopstvene igre.

A ima šta da se kritikuje i kad se pobedi, kao što ima nešto da se pohvali i kad se izgubi. Na žalost, takav pristup je vrlo redak. Pobeda samu sebe hvali, poraz sam sebe kudi.

Crvena zvezda slabo igra. Za još veću brigu je što igra slabije nego na početku sezone.

Najlakše je, što se i čini, da se prstom upre u trenera i fudbalere. Međutim, pitanje je da li oni mogu bolje.

Ne zato što su takvi kakvi su, nego zbog okolnosti u kojima se nalaze. Crvena zvezda je promenila toliko trenera, toliko načina igre, da onaj igrač koji je u njoj dve-tri godine svake sezone, pa i polusezone, mora da izbriše iz glave ono što je dotad vežbao i da se privikava na nešto sasvim drugačije.

A svrha treniranja je – uigravanje. Da na utakmici bar neko zna šta da očekuje od saigrača kod koga je lopta, kao i da on može, ako treba, vezanih očiju da je uputi nekome.

Ali, da bi tako moglo da se igra potrebno je ne samo vreme, nego i stalnost. Da se koncepcija igre ne menja kako se promeni trener, nego da se razvija. Postepeno.

Da je ono što se nauči u podmlatku primenljivo kad se uđe u prvi tim. Ili da prvotimac ne mora da zaboravi ono što je vežbao pre dve godine i da počne od nule.

Rad će u današnji okršaj da uđe s mnogo više samopouzdanja nego u sredu. To može da bude njegova velika prednost, ali i skrivena opasnost, jer prevelika vera u sebe može da da lažnu sliku o sopstvenim mogućnostima.

Današnja utakmica pokazaće kakvi su i jedni i drugi u nepredviđenim okolnostima. Kako će Rad da nosi breme favorita, jer je, posle pobede u međusobnom meču od pre četiri dana, u neku ruku u toj ulozi protiv Zvezde, a ona koliko joj treba da ustane posle neočekivanog pada.

I. Cvetković