Možda je najveći problem u političarima

Srpski političari na vlasti nisu uvek u istoriji blagovremeno uočavali opasnosti koje su dolazile od stranih sila. Vlast su koristili ne da bi se odgovarajuće zaštitili, već da bi ostvarili svoje lične zablude, na primer ideološke, i materijalne koristi. Ispunjeni ličnim zabludama i misleći samo na svoje koristi, spoljnu politiku su gledali kroz maglu. Najnovija prošlost upravo to ilustruje: boreći se i posle 1989. za boljševički socijalizam i protiv SAD i EU, i za svoje koristi, političari na vlasti su doveli Srbiju u bezizlaznu situaciju.

Koji je razlog u nedavnoj prošlosti doveo do izrazito negativne američke i evropske politike prema Srbiji? Razlog treba tražiti u insistiranju evroatlantskih političara na prevazi sopstvene ideološke zaslepljenosti u odnosima sa Srbijom. Razlog međutim treba tražiti i na srpskoj strani, i to u osobenom "kodu" srpskih političara. Nevolje za Srbiju su nastale onda kada je Zapad forsirao politiku "demokratizacije". Srpska strana tada nije u dovoljnoj meri uzimala u obzir političku realnost i na izazove je reagovala politikom "spor je moguće rešiti samo ako se ide na sve ili ništa" što je dovelo do nevolja.

Srbija je mogla da "izađe nakraj" sa SAD i EU da se devedesetih godina ,,analitički" temeljno pripremila i da se potom odlučila za adekvatnu politiku. Ali postavlja se pitanje da li je to tada bilo moguće, budući da Srbi poseduju svoj "kod" po kome se upravljaju i vode politiku? Teško, pošto u najmanju ruku kod polovine srpskih političara (a upravo je tada ta polovina bila na vlasti) "srpski kod" ne sadrži samo normalan nacionalni identitet, već i nesposobnost da se uoče opasnosti, i da se priznaju sopstvene greške. Odlike tog "srpskog koda" su osim toga i zapostavljanje ličnih veza između srpskih i stranih političara kao i sposobnost vezivanja za političke zablude, negiranje stvarnosti, insistiranje na prevazi sopstvene politike i na političkim podelama.

Novoizabrani predsednik parlamenta veruje, kako je nedavno objašnjavao u jednoj emisiji, da su podele koje postoje u Skupštini nepotrebne i da u društvu ne postoji nijedan osnov za podeljenost, pa prema tome, ni za podeljenost među poslanicima. Ako je mislio da to nije dobro za Srbiju onda je u pravu, ali ako je smatrao da ne postoji osnov za podele, onda se nažalost mora kazati da taj osnov postoji.

Osnov, odnosno uzrok za podeljenost se nalazi u različitostima u "emocionalnom sklopu" i kod poslanika i kod birača. Najveće mane "srpskog koda" jesu verovatno debele naslage loših istorijskih interpretacija i zabluda.

Sudbina građana zavisila je, i zavisi i danas, od političara, a znanje ili neznanje u vođenju uspešne politike od "koda" političara. Taj "kod" je političarima često sugerisao da kada jednom odaberu put ne gledaju kuda će stići ili da kada odaberu svog vođu više ne pitaju kuda ih vodi.

Interpretacije i predrasude iz proteklih vremena ostaju trajno u glavama pošto se usmeno i pisano prenose na sledeće generacije. Osim tog prenošenja, "tip ponašanja" se i nasleđuje. Svakome je jasno da politika ne nastaje samo iz toga šta oko (čitaj pamet) upravo vidi, već i iz nasleđenog emocionalnog. A u nasleđenom "emocionalnom sklopu" urezano je određeno ponašanje iz prošlosti i iscrtan je "kod" koji određuje način reagovanja. Interpretacije, predrasude, i način razmišljanja i ponašanja nisu u svim političkim grupacijama jednakomerno raspoređene, pa prema tome ne mogu da budu ni iste. Neke od grupa su pravi zarobljenici sećanja i zabluda. One su ništa drugo do "zarobljenici svojih kodova". Iz toga proizilazi zaključak da su pokušaji tih grupa da rade na zaštiti zajedničkih interesa i na stvaranju perspektivnije budućnosti zemlje daleko više nada, nego mogućnost.

Publicista